Čovjek, kako to gordo zvuči

Неприродно снажан стисак за вилицу пренуо га је из сна. Груба мушка шака блокирила му је доток ваздуха. Отворио је очи. Мрак. Гробно језив. Онај пред свитање. Чуо је фрктање свог коња и пуцање сувог грања под ногама.
Чуо је гласове. Непознат језик. Тргавши десну руку покушао се машити за опасач. Узалуд. Маузера не бијаше тамо гдје је требао стајати. Војничка чизма му газаше шаку. Чинило му се да се тона навалила на њу. Осјетио је челик у десном бедру. Осјетио је кундак на челу. Осјетио је... Ништа. Са тупим звуком корака уснула је и његова свијест.

Пробудила га је хладноћа камена. Ништа не може бити хладно као камен. И опет тмина. Рефлексно се ухватио за десно бедро. Бољело је. Оштро. Као да су изнова и изнова забијали сјечиво у њега. Заспао је на стражи. Имао је флеш који је његовом уму појаснио поријекло ране и разлог ситуације у којој се налазио. Сурова хладноћа камена. Објашњавала је боље од свега.
Неко је ногом отворио врата. Пошла су напријед и снажно се одбила од зида. Опет рука на вилици. Стисак као у самртном грчу. Набили су му капуљачу преко главе и ужурбано га повели некуд. Бољело је.

Плашио се за свој живот. Први пут онако истински. Довели су га негдје. Скинули капуљачу. Налазио се у скученој соби комплетно прекривеној бијелим плочицама. На средини пода се налазио одвод. Ничег другог није било. Дисао је снажно. Као да граби последње праменове ваздуха. Страх. Бол. Док га је сјенка иза њега приморавала да клекне, сузе му залише дјечије лице. Имао је 23 године. У очи му опет упаде онај одвод. Ту ће отећи крв, помисли. Моја крв. Заледио се. Осјети хладну цијев на потиљку. Хладноћа га је могла убити и без метка. Молио је. Као да га је неко и разумио. Зликовац је повукао окидач. Није опалио. Чуо је гласан смијех иза себе. Пао је у несвијест. Мрак.

Убили су у њему све људско. Трећи дан није добијао храну. Воду на кашичицу. Његово младо тијело бијаше сво у ранама и подливима. Да је барем неко хтио прозборити људску ријеч са њим. Није желио смрт. Штавише, молио је да га поштеде. Љубио чизме онима који су га газили до изнемоглости. Ум се није могао помирити са помишљу да ће му неко одузети живот. Њему. Млађаном пастиру, подно планинских вијенаца његовог краја. Убили су понос младог човјека. Свака трунка некадашње гордости цурала је са крвљу која га обливаше непрестано. Биједник. Само несретни црв под капом небеском.

Четвртога дана га изведоше на свјетлост. Чинило му се да цијелу вјечност није угледао зеленило траве. Опет су почели да га газе. Крвнички му забијавши врхове чизама у ребра. Није више молио. Гласа није пуштао. Упијао је јутарње сунце. Док су пушили цигарете, успио је да се придигне. Нека лудачка снага му потече жилама. На уста крену пјена. Стајао је усправно. Као у строју. Долином се разлијеже врисак. Његов глас. Груб, као у зрела човјека. ''ЈА НИСАМ ЖИВОТИЊА, МАЈКУ ВАМ ВАШУ! ЈА САМ ЧОВЈЕК''
Човјек. Звучаше гордо. Камено.

Зграбио је пиштољ из футроле забезекнутог официра. Принио га сљепоочници и опалио.
Лежао је отворених очију. Гледао у небо. Крв је текла низ блатњаво лице човјека.
Гордог човјека.