Tajno. Strašno. Mračno. Nevidljivo. Neprevaziđeno jezivo od čega te obuzima strah, potom jeza, a na kraju proliv, suze i jedan nečujan a u isto vreme glasan krik u glavi ''upomoooć!''.
Taj neki strah ničim izazvan, ili pak izazvan američkim rimejcima japanskih horora, što bi mogao da te obuzme u noći. kad si sam... ali neće, uzećeš taksi, il će te ispratiti neko.
Hiljadu groznih pomisli, baš kad prolaziš pored parka. Hiljadu groznih zvukova, baš kad prolaziš kroz mrkli mrak... okrenuo si se... Jebote! babe večito govore da ne valja osvratati se posle dvanaest ako čuješ nešto iza sebe... nastavljaš... Psuješ električare - pa zar ni jedna svetiljka da ne radi. Nema veze, blizu si... ili pak ne... Šta je ono tamo? Nešto crno stoji... ili je to samo posečeno stablo?
Previše je tiho... srce lupa brže, korak je duži, tenzija se povećava...
Ah, napokon si prošao i ovo. nije bilo ništa, sreća! Ne, ne sad ova ulica! Tu su traume još od bombardovanja, pa počnu sirene, ti ne znaš kud ćeš... Čuje se mjauk... sad su našle da se pare, mrtvi jezivi mjauk... Da ipak malo potrčim? Da potrčim! AAAAAAAAAAAAAAA, neko je iza! Kuća je tako blizu, trči, trči! AAAA, kapija, svetlo, hodnik, SPAS!
- Ideš kroz park?
- Beži, da me napadne nešto. Polako ću ja, cestom.
mnogo loš trip +
kad god se vraćam iz grada uveče, zaobilazim kontejner jer me je pre par godina prepala jebeno velika mačka koja je ripnula iz istog sa sve onim cičavim MJAUUUUU, kao da joj ga je mačak sterao kad sam ja prolazio... tri znoja su me oblila... da sam je bar stigo pa da je pošteno šutnem pizda joj materina