Da me napadne nešto

Тајно. Страшно. Мрачно. Невидљиво. Непревазиђено језиво од чега те обузима страх, потом језа, а на крају пролив, сузе и један нечујан а у исто време гласан крик у глави ''упомоооћ!''.

Тај неки страх ничим изазван, или пак изазван америчким римејцима јапанских хорора, што би могао да те обузме у ноћи. кад си сам... али неће, узећеш такси, ил ће те испратити неко.

Хиљаду грозних помисли, баш кад пролазиш поред парка. Хиљаду грозних звукова, баш кад пролазиш кроз мркли мрак... окренуо си се... Јеботе! бабе вечито говоре да не ваља освратати се после дванаест ако чујеш нешто иза себе... настављаш... Псујеш електричаре - па зар ни једна светиљка да не ради. Нема везе, близу си... или пак не... Шта је оно тамо? Нешто црно стоји... или је то само посечено стабло?

Превише је тихо... срце лупа брже, корак је дужи, тензија се повећава...

Ах, напокон си прошао и ово. није било ништа, срећа! Не, не сад ова улица! Ту су трауме још од бомбардовања, па почну сирене, ти не знаш куд ћеш... Чује се мјаук... сад су нашле да се паре, мртви језиви мјаук... Да ипак мало потрчим? Да потрчим! ААААААААААААААА, неко је иза! Кућа је тако близу, трчи, трчи! АААА, капија, светло, ходник, СПАС!