Da popijemo pa da zalijemo pos'o

Миле: Еј наш'о сам ти Голфа четворку за шес' сомића од Радована муфљуза. Вреди паре, две'иљадедруго, клима, онај џи-пи-ар-ес шта год да је...
Милутин: Ма пусти ти то, шес' 'иљада, много је то. Чуо сам да Рашо воли да попије а?
Миле: Па воли, него и зна, ако ме разумеш?
Милутин: Уговори ми ти то. Данас у два, кафана на ћошку!
(14:00, улазак у кафану)
Миле: Милутине нешто слабо ценим да ти је ово паметно.
Милутин: Пусти, нема тога који може мене да прати. Купује се аутић за чет'ри сома, пајшта сам рек'о. Дозволи!
(пар секунди касније)
Милутин: Па где си Рашо кућо! Како жена, деца?
Радован: Оооо Милутине! Нема те сто година. Моји супер, видим теби се пролепшала супруга?
Милутин: (у себи) У матер ти јебем матрапашку! (наглас) Ма јок, то Миле дунђер! Ниси га позн'о, хњо хњо хњо.
Радован: А јес' вала, хњо хњо! Него Милутине, 'оћемо ли да послујемо?
Милутин: Јашта ћемо! Дај да попијемо натенане па да залијемо пос'о, како је и ред!
Радован: Вазда било! Здрав си!
(неко време касније)
Милутин: У јеб... Шта је бре ово?
(излази из собе)
Миле: Ооо ко нам се то будио? 'Си жив?
Милутин: Не знам ево бога ми! Шта ћу ја овде код тебе?
Миле: Нисам смео кући да те водим да те жена не види. Дођи да ти сад лепо чес-мва-ти-мва-там-мва...
Милутин: За шта море?
Миле: Ено га Голфић испред! Иди провозај мало.
Милутин: А? Кажи? Асам склопио добар пос'о? Ма знам ја знање ееее...
Миле: Ма одличан пос'о, ал' за Радована.
Милутин: Што тако?
Миле: Па 8 сомундара си му дао! Али морам да ти одам признање, у једном тренутку је био тол'ко пијан да би га дао за чет'ри!
Милутин: Па кој' сам курац плаћ'о осам онда?!
Миле: Па ти си у том истом тренутку, да простиш, био пијанији од њега...