Da ti ispričam priču...

Sedi minut jedan, samo da ti ispričam priču.

: Bilo je to 1947. dve godine nakon svršetka drugoga svetskoga rata, najstrašnijega rata u istoriji roda ljudskoga, uputili se tako Milun, Armen, Nikola, Sava, Davor i ja put skandinavije. To je tad bilo razvijeno do bola, i tako nas šestorica odlučili da obiđemo malo Švedsku, Dansku, Farska Ostrva, i ostale rabote. Nakon par dana pakovanja, odlučimo se da krenemo vozom koji je kretao u 9.00 na peronu 3. Mi svi imali po 26 godina, osim Nikole koji je bio ponavljač, a potom je i obnavlja godinu na faksu, ali jebiga to je već poduža i tužna životna priča, prvo je sa 12 godina izgubio roditelje, a onda sa 20 i mlađu sestru, tuga je to, ali elem on je imao 28 godina. Našli se mi tako na stanici oko 8.20, ali naravni tu je uvek ludi Sava koji se noć pred put klasika olešio od alkohola. Ti znaš i sam da tad nisu postojali ovi vaši mobelni telefoni, nisu čak bili ni ovi za po kući kod svakoga, već samo kod bolje držećih porodica. Kako sad doći do Save i reći mu da ima da zakasni na voz. I tu se Davor seti, da pošto je Sava živeo u komšiluku, da da razglas na onom megafonu. Zamolismo mi tako onog konduktera da nam pozajmi taj megafon, kondukter bio ljudina od čoveka, kad je čuo situaciju samo se osmehnuo i dao nam taj magafon. Milun je bio najgrlatiji od nas te se on dovatio megafona i viknuo :" SAVO JEBEMLI TI RAKIJU TU TVOJU BUDI SE ODMA OBLAČI SE I DOLAZI ILI MI ODOSMO BEZ TEBE!!!". Sava se pojavio bukvalno 10ak minuta kasnije, negde oko 8.46, i tu se mi uputismo put voza, ali naravno Armen je zaboravio pasoš, i ostalu dokumentaciju, to nebi bilo problematično, da Armin ne živi u Sjenici, i da nije ostavio pasoš i dokumentacije tamo, jer je on uglavnom samo leti dolazio kod nas u Beograd, a svi smo već pozaboravljali da je ovaj put bio isplaniran onako potpuno na usput, što bi se reklo. Mi šta će mo, batalimo put, kad progovara Armin :" A ba, što ne bismo išli mojim kolima, jarani? Vi i sami znate da sam ja od onog Švabe dobio ono neko kamionče, već sam ga prefarbao, sad je onako lijep i plav." Složismo se mi tako da krenemo Arminovim "plavim kamijončetom", stigosmo nakon 33 sati vožnje ,te zbog toga što smo morali prvo da odemo da Armin pokupi svoje stvari, te zbog silne gužve, jer znaš kako, rat faktički tek gotov, sve još razrušeno, radi se, ali to ide veoma sporo. Stigli smo u Helsinki u Finsku dvajesipetog jula tačno u 13 časova. Ala je tamo bila zima. Ponavljam još jednom dvajespetijuli a tamo ni manje ni više nego 11 stepeni celzijusa. Mi mladi i glupi, iako smo znali da idemu da obilazimo Skandinaviju, najdeblje što smo poneli bile su neke farmerke, i neki tanani polo džemperići. Šta ćemo sad? I mi lepo prvo, pa muško odemo i nakupujemo po par pantaloni, džempera i jakni, dodamo po kapu, par rukavica, i šal koji smo uzeli samo ja i Nikola. Helsinki je lep grad, samo smo se mi tolko smrzli, da ga se da te ne lažem baš i ne sećam najbolje. Kroz ostatak finske smo protutnjili što bi vi mladi rekli. Stigosmo u Dansku, a u danskoj malo toplije tj. tog 27.7. u 11.00 bilo je sećam se tačno 18 stepeni celzijusovih. Danska je već lepa zemlja, Finska je uvek smatrana mešavinom Skandinavskih naroda (Germana, Nordijaca, Vikinga) i neke podvrste Rusa (Slovena) te im je i mentalitet neka mešavina našeg i tog prefiganog Skandinavskog. U Danskoj već ne, oni su već 100% Skandinavci, tu nema priče.

EDIT: Nastaviće se