Dah Italije na našim trpezama
Momenat kada su naši roditelji, uglavnom očevi, provalili da pica može da se pravi i kod kuće, je momenat kada je većina nas probala nešto što nikada pre i nikada posle neće probati.
To je bio naš prvi dodir sa fenomenom kore za picu koja je više ličila na hleb nego na ono na šta treba da liči., a najveći krivac za to je kvasac, koji se nije štedeo. Za razliku od nadeva.
Da zlo bude još veće, očevi su naučili naše majke i bake da prave tu istu picu, pa ko god se u kući do’vati pravljenja iste, hlebasti rezultat nije mogao da omane.
Naravno, postoji i priča da su takvu koru pravili namerno, jer je bilo krizno vreme i veliki trošak da se pravi tri pleha pice za celu porodicu, a ovako se napravi jedan ali pošten, te se svaki član porodice zasiti samo jednim parčetom.
Inače, recept ovog čuvenog gorepomenutog proizvoda širio se brzinom meksičkog spermića i to uglavnom po firmama naših očeva, koji su svojim ženama želeli da dokažu da znaju još šta napraviti izuzev pasulja i dobrog roštilja.
- A, a, kakva je?
- Pa ćale ono, nekako mi nije nešto baš. Mnogo je debela kora, a malo ima ovog fila.
- Ma samo nešto izvoljevaš. Hoćeš da kažeš da ti je ona tanka bolja. Ni za jedan zub nije, a košta k’o Svetog Petra kajgana.
- Pa dobro ćale, ali ova je k’o hleb nekako. Suva je, udavi me.
- A šta fali hlebu? Juče si za ručak uz pasulj pola vekne pojeo.
Ella Kurajberka · 10. mar 2012.
