Deus ex machina

XIX vek. Kolonizacija Afrike.
Duboko u afričkoj džungli, u selu prekrivenom palminim krošnjama i dimom iz malih ognjišta, beli kolonizator se popeo na improvizovanu binu od drvenih greda. Držao je govor koji je trebao da promeni „istoriju“ sela.
„Ako nam dozvolite eksploataciju drveta, mi ćemo vam sagraditi mnogo novih kuća, stambenih zgrada, bolnica, sportskih terena…“
„Tambaaaa! Tambaaa!“ – odzvanja uglas, dok plemenski bubnjevi prate svaki takt.
„Mi ćemo vam sagraditi vrtiće, škole, univerzitete, pozorišta i bioskope, ukoliko nam dozvolite eksploataciju zlata i srebra!“
„Tambaaaa! Tambaaa! Tambaaa!“ – bubnjevi se pojačavaju, a deca skaču oko nogu odraslih.
„Isto tako, izgradimo vam aerodrome, luke i puteve, mnogo puteva, samo ako nam dozvolite eksploataciju dijamanata!“
„Tambaaaa! Tambaaa! Tambaaaaaa!“ – svi u glas, čak i stari ljudi sa štapovima, mahom klimaju glavama.
Kolonista siđe sa bine i, ne skidajući šešir, uđe u žbunje da se olakša. Misli, dok otkopčava šlic: „Odlično! Ovde smo završili posao. Biće para!“
Jedan klinac, provirujući iza palme, baci pogled na kolonistu i šapne drugarici:
„Koliki čovek, a kolicka tamba!“