Veština koje je tokom devedesetih umela ponekad da napravi razliku između života i smrti.
Naime, pošto je bilo malo autobusa i gužve u njima su bile nesnosne, iskusni su se trudili da se nekako dovuku do ringišpila i tu zauzmu busiju, jer kada su velike vrućine, mogućnosti za normalan udisaj su bile minimalne. U to vreme svaki je zglobni autobus imao pocepanu harmoniku, ali baš svaki i cilj je bio postaviti se na putanju strujanja vazduha kroz tu poderotinu koja je pored kiseonika donosila i preko potrebno hlađenje čela u vrelim letnjim danima.
Staneš tu i ne pomeraš se do zadnje. Svakako nema šanse da se probiješ do izlaza ranije.
- Brate, ne mogu više. Ne mogu. Skratio sam udisaje. Kao miš. Ne mogu.
- Ni ja. Gotov sam.
- A vidi onu rupu na harmonici kako je lepa. Prosto vidim kako vazduh struji kroz nju. Jebeni penzioneri. Okupirali su taj deo.
- OK, moram nešto da smislim kako da se dovučemo tamo.
- Brzo smisli. Mislim da sam gotov.
- Znam, prati me. JEBOTE JESI VIDEO JUTROS NA VESTIMA ŠTA JE BILO?
- NE BRATE!
- LADNO PROPALA SREDINA AUTOBUSA I NEKA BABA PALA POD TOČKOVE. NA MESTU MRTVA!
- PA DA, TAJ DEO JE NAJTANJI NA AUTOBUSU! evo ih brate, uzjogunili su se. Gledaju gde da pobegnu.
- Začini malo nekako. Začini.
- USTVARI NIJE BAŠ NA MESTU. KAŽE MI DRUGAR ŠTO JE BIO U TOM BUSU DA SE PRVO MUČILA DUGO. Pobegoše, uleći.
- Tooooo bre. Au najzad.
- Nego jesmo mi trebali kod Juge da siđemo?
- Ma da, al' pičimo do Zelenjaka. Taman u prolazu da prodam devize neke.
He, zanimljiva tematika, volim ove trivijalnosti kad se onako lepo razrade.
Da, znam, nije trivijalnost kada ti život zavisi, lolo
Kao mali voleo sam da razmišljam šta bi bilo da se autobus prepolovi... ko bi prvi ispao ovi pozadi ili ovi napred...
+++
kao klinac sam se uvek vozio na tom ringišpilu kad dođem u BG, Bože kako je tu smrdelo na naftu i tovat mast...