Dokle više!

Ову просту реченицу ћемо помислити онда када видимо лика са таблет рачунаром како седи у кафићу са нетом за џ, и наочиглед два усхићена ортака и једне такође усхићене ортакиње из разреда претура по фејсбукним нотификацијама. Они су сви сабили главе око екрана овог техно чуда као десетогодишњаци који мењају сличице дигимона, а он ликује над триста евра вредним комадом технике чија је намена делимично непозната остатку света. Добро, можеш на нет, а можеш и да гледаш филм, али за сат и још мало оде батерија у курац тако да је аутономија неизвесна па фурај пуњач брале и убадај где стигнеш. А да седиш код куће и гледаш у таблет било би безвезе кад већ имаш комп са адееселом. На фејс можеш и преко телефона тако да који ће ти таблет.
Пре десет година сви су фурали ону малу нокију око врата јер је била мала. зезали су лика са 3310-ком да има циглетину.
Пар година се фурали мали телефони а онда дође симбијан и огромне моћне нокије.
Онда је неко прошверцовао ХТЦ са екраном на додир и почело је лудило. Што ти је екран већи то си већи баја. Слично као и са дужином и обимом, ал нећемо сад о томе.
Сад дођоше на ред те таблете. Дрога за ликове који их имају и ликове који их немају а ортаци су са ликовима који их имају.
Стварно докле више?
За пар година ће да фурамо плазма телевизор на точкићима са екраном на додир.