Kevino zvocanje o vešem propalom životu. Počinje jako tiho u nekoj od susednih prostorija, zatim postaje sve glasnije, maksimum dostiže kada keva uđe u sobu, zatim postaje sve tiše kada kevu nekako isterate iz sobe, a ona se vrati u prostoriju odakle je i došla, nastavi sa svojim poslom i ne prestaje da opet tiho zvoca kako "ni na šta ne ličiš"
