Dvojka
Ne ta dvojka, perverznjaci.
Reč je o onoj drugoj, muzičkoj. Šumadijska dvojka, bre!
Nisu džabe rekli naši stari da niko nema što Srbin imade. O ovakvim pesmama, svetska bezdušna bagra može samo da sanja. Džabe njima i milioni, i crnci, i crnkinje, spotovi, kampanje,kurci palci, kad nemaju harmoniku. Dobro, imaju, ali je ne koriste na pravi način. A to je isto kao da je nemaju. Pa još prljave, masne metalike... Bože sačuvaj!
Elem, da se mi vratimo na dvojku. Kao što rekoh maločas, bez harmonike ništa. Ključni sastojak. Nešto kao bas u rege(jamajčanska dvojka) muzici. Jednostavno nezamislivo bez nje. Harmonika daje taj šmek, taj opijum za dušu koji te odmah vrati u rodno selo, ugledaš šume i livade zavičaja, i u ustima osetiš ukus babine pogače i domaćeg kajmaka. Teleport! Duševni teleport rođaci. Ono što te natera da za trenutak poželiš da ostaviš sve, i kravatu, i posao, i sisatu plavušu za stolom i vratiš se kući da čuvaš ovce. Nema veze što je dva posle ponoći. Srce traži, duša hoće.
Druga bitna stvar je tekst. Jer, šta je pesma bez dobrog teksta? Ne može, ne ide. Tema tekstova je uglavnom ista: ljubav (srećna ili nesrećna, svejedno) prema voljenoj, ili ljubav prema zavičaju i svojoj zemlji. Treće nema. Tekst mora da se oseća, mora da se živi. Da u čoveku izazove i najbolje i najgore. Da srce počne da poskakuje. Da te pukne k'o Šimunić Sulejmanija onomad. Piše se iz duše i nikako drugačije. Sva emocija jednog čoveka spakovana u 3,4 minuta, reči koje te nateraju da se zagledaš u dno čaše na neko vreme.
Za najjači doživljaj dvojke, preporučuje se konzumiranje u kafani (ali pravoj kafani, ne ovim moja-pička-je-skupa,vid-mala-šta-teretana-radi mestima), uz dobru čašicu.
Kralj dvojki, gospodin Miki Gajić.
Otac Gavrentije · 13. sep 2013.
