Obavezan sastavni i formalni deo svakog dužeg razgovora sa našim starijima. Naime, nema te teme, aktivnosti i dešavanja, koja su u naše današnje vreme ravna svim onim događajima koji su se odigrali u prethodnim vremenima. Nebitno da li su naši stariji bili direktni ili indirektni učesnici, sve ono što se pre dešavalo je mnogo teže, opasnije i za današnje generacije prilično nedostižno. Treba se složiti u nekim aspektima, tipa, nije život isti onda i sada, da je tehnika mnogo stvari odradila za nas, ali problem je konstantno omalovažavanje mlađih naraštaja i nepoverenje koje se odaje pri svakoj aktivnosti omladine a koje se tako redovno ispoljava kroz tu rečenicu "eeeee moja deco....". I šta god znali, koliko god u životu prošli, nikada nećemo biti dovoljno dobri, baš iz razloga što nismo živeli njihov život, mada trebali bi da se zapitaju nekada, da li su i oni naš život proživeli i da li možda treba malo više razumevanja da se pokaže, ne stalno, makar ponekad...
- Jaooooo deda, pada sneg napolju! Jeeeeee idemo na sankanje i grudvanje!
- To sneg, ha pa ne zasmejavajte me, eeee deco moja u moje vreme kad padne sneg, a mi na selu bez puteva i mašina za čišćenje, do struka napada, ne možeš po pet dana iz kuće da mrdneš! Ovo danas neki prdavac od snega, sutra ga već neće biti!
- Daj matori ne davi decu, nego skidaj sanke sa tavana i maži slaninom da mogu klinci da idu da se igraju...-----------------------------------------------------------
- Marko, sunce mamino, aj skoči do pekare kupi hleb jedan da imamo svežeg 'leba za ručak...
- Kod Sime pekara?
- Da tamo dušo...
- Ni slučajno tamo da si otišao, mašinama leb mese, ko zna šta sve stavljaju u njega! Eeee deco moja, kakav je nekad pre 'lebac bio, pa pojedeš komad 'leba ko da si batak ćureći ceo smazao, a ne ovo danas, samo hemija i naduvano, ni za svinje ne valja...
- Ništa deda, sutra ti praviš leb pa ceš nam pokazati...
- Nego šta, kad ga rukama umesiš pa osoliš dobro, kakav kurac Sima pekar, ima odma da zatvori pekaru svoju, kad samo omiriše ovo...
- Dobro deda čuli smo, aj ti sad lepo Mare samo kupi hleb da ne ostanemo gladni od ovih dedinih priča....-----------------------------------------------------
- Bill diži dupe idemo da kupimo pečurke u šumi!
- Ne mogu deda, prehlađen sam, baš mi je loše a i kucam neki kompjuterski program, sada treba baš da ga završim, velike nade polažem u njega!
- Vidi ga, mala kijavica i odma ko mlitavko neki se ponaša, diži se bre!!! A i to tvoje čudo od plastike što kuckaš na njemu, ko da će ti to doneti nešto u životu!!! Eeee dete moje u tvojim godinama ja sam uveliko već zidao i radio s svojim starcem, da znaš samo šta smo mi sve uradili, ne bi verovao! Počinjem da sumnjam da nisi od naših Gejtsova!!! Nikad od tebe neće biti ništa!
Ja bih pre definisao to kao "uvod u bukvicu koju nam naši najstariji, time i naijskusniji, rođaci očitavaju s vremena na vreme a u cilju lamentovanja za slavnom prošlošću i kenjanja po neslavnoj sadašnjosti". Može i koji pridev manje, uvek preteram sa pridevima, hehe:)
+
Ima smisla ali sam nekako zamislio ovaj prvi dao kao neku obaveznu formu u razgovoru s njiima, da naglasim da bez toga ne može nikako da prođe, samo bih izbegao ovo "kenjaju"! Ipak malo poštovanja prema našim starijima! Nadam se da se slažeš! :)))
E ta priča, samo nisam hteo da spominjem kultnu rečenici strikana Alberta, bog da mu dušu prosti... :))))
Dobra. Doduse, u pravu su :D