Ekskurzija kroz godine part 1.

1.razred.
#Prva prava ekskurzija.Prvi put bez roditelja i mogućnosti da te oni kontrolišu.Prvi put imaš odgovornost nad svojim parama.Ustaješ oko 5 ujutru,i ako si legao oko 10 sati prošle noći,jer ipak nisi mogao da sačekaš pola 7.Proveravaš sve još jednom.Baba ti sipa u flašicu ''Hello'' soka vodu sa česme,i proverava da li kaplje,da se ne prospe po tvom novom spajdermen(ili mjau mačkice)rancu,za koji je majka izdvojila čitavih 230dinara i 2 minuta rasprave sa kinezima da li može da se vrati,u slučaju kvarenja šnira.Tata,mama,deda ili ukućanin koji je nevoljno ustao rano,trpa te u auto i vozi u školsko dvorište.Tamo stižeš medju prvima,i brineš da nisi zakasnio,jer ne vidiš autobus.Dvorište se polako puni.Dolazi autobus.Uzbudjenje raste,ali to prekida učiteljica koja djake podseća da sta u red,dva po dva.Učiteljicine mezimice se guraju prve,do učiteljice.Polako ulazimo u bus,a oni najbrži zauzimaju prvo sedište.I1 sedi desno,a I2 levo.Nemirni dečaci sede sa učiteljicama.Svi žurno iščekuju 8.00h.Čuje se paljenje motora.Mekušci plaču i lepe se po prozorima da mašu mami,a ostali,koji su imali pare da ga priušte,hvale se nokiom 3310.Jedino Marko i Steva imaju Siemens C25 sa antenicom na kojoj se nalaze kolca koja svetle kad te neko zove.I krećemo.Svi mašu roditeljima,mašu i roditelji deci,maše i prodavačica sendviča iz kioska,maše bradati vozač,svi mašu.Učiteljica upozorava decu,a najviše debele učenike,da nema jela dok ne stignu u manastir Žiču na pauzu.Oni veštiji uspevaju da izvuku žvake,poneki smokić,ili čak sok na cevčicu.Prvo odredište.Svi jedu kiflice sa sirom koje je majka pripremila ili sendviče sa salamom uvijene u foliju.Ništa nije moglo da se stavi u njih,da se ne ukvari od vrućine.Devojčice nose farmerke zvoncare ili roze trenerke od Kineza,neke majčice sa barbikama ili cvetićima.Ipak je učiteljica rekla da nema suknjica.Dečaci nose bermude i plave,zelene ili sive majce na rukave,bele ili crne duge čarape i nike patike ili oni ''fidbaleri'' izlizane kopačke sa treninga.Već na prvom stajanju,decu zasipaju ulični prodavci sa igračkama,zezalicama i brojanicama.Učiteljica viče na decu,ali oni ne slušaju.Jedini ne kupuju one učiteljicine mezimice jer su one dobre,i slušaju učiteljicu.Dečaci kupuju pištolje na metkiće ili klipse,ljigavce ili neki strašni prsten.Devojčice trpaju u ruke šnalice,gumice,prstenčiće sa cvetićima,brojanicu za mamu i baku,ikonicu za tatu,lutkicu za sestru...Dozvoljeno je samo 2 sladoleda,jedan u Vrnjačkoj Banji,a jedan na povratku kući.Oni veštiji,uspevaju da isfoliraju da su pojeli samo jedan,a ustvari to im je 3. po redu.Povretak kući je obično rezervisan za menjanje sličica,pucanje pištoljima i plašenje devojčica ljigavcima.Oko 7 uveče,mama i tata su u školskom dvorištu i čekaju dete.Većina njih se vraća bez para,a učiteljicine mezimice sa po još 200,250 dinara koje nisu uspele da potroše,pritom se hvaleći učiteljici da su sačuvale parice za poklon bolesnoj baki.Neke od njih se uživljavaju u odrasle razgovore sa učiteljicom,jer vodiču ne smeju da se obrate,jer ih je sramota.Kad stigneš kući i podeliš rodbini poklone(oni obični dočekaju poklon sa izrazom:''Pa nisi trebao,''a ustvari jedva čekaju da vide poklon.)sedaš na krevet i čekaš da ti mama raspremi ranac,pa da konačno počneš da joj prepričavaš ekskurziju.Ujutru te mama budi za školu,a ti realizuješ da si zaspao dok je mama raspremala ranac i da nisi stigao da joj sve ispričaš.U ranac pakuješ ljigavca ili stavljaš najnoviji prstenčić ili gumicu za kosu,i krećeš opet u mučilište...