Ekskurzija

Појам који када чујемо у глави нам се јавља слика аутобуса,маминих сендвича,размењивања грицкалица и непрекидно шеткање у бусу.Притом нам наставници обавезно говоре да не устајемо.Излазак из аутобуса у главном изгледа као:Сви укочени,протежу се и крећемо на ручак.За ручак обично има буђава шницла са пиреом од пре 3 дана.Наравно,крупнија деца за столом једу полако,да не би испало да су много гладни.Онда следи шутирање ногама испод стола,и углавном долазак у веце.Након ручка наставници кажу да ћемо путовати још пола сата до хотела,али како они увек лажу и скраћују пут да би ми били мирни,овога пута им нисмо поверовали и знали смо да има још сат времена.Сада смо тиши него раније,возач пушта "Кафана је моја судбина" и сви скачемо на ноге,осим наравно женске популације која наводно мрзи народњаке.Тада наставници покушавају да нас умире,али наравно не успевају.Стижемо у хотел.Испред хотела стојимо са болом у ногама неких пола сата док наставници обично седе и пију кафу.Улазак у хотел,наставници нам деле кључеве,креће трка ко ће први наћи своју собу.Наравно онај који први добије кључ углавном налази први.Ушли су сви у собе,мало се одморили оставили ранчеве,у најбољем случају пресвукли и почиње афера улажења другима у собу.Разгледање других соба траје све док неки наставник не интервенише.Након тога следи вечера.На менију је у најбољем случају шницла од пре 18 недеља и пире од Нове Године.Девоке не поједу ништа али мушкарци су гладни и поцепају вечеру као маче мушкатлу.Након тога следи спремање за дискотеко.Спремање траје неких 15 минута код мушкарца док код девојака то траје бар до 4,5 пита више.Крећемо у дискотеку.Обично Дј пушта Мона-Колиту и сви одемо кући.