Električni Štednjak

     Када се неколико година пре смрти Друга Тита ЕШ Шампион уселио у мој дом, није му се много веровало. Ободину је било жао што је међу њима морала постојати празнина, али временом се навикао. Вероватно му је Ободин тада једини веровао.
    Закључили су, укућани потом, да се кафа на малој експрес рингли скува брже него на плотни Смедеревца. Лети се није морало ложити, а вруће мусаке и погачице са чварцима бивале су укусније него икада раније! Мој први свесни сусрет са Шампионом се одиграо онда када се све у Југославији распадало. Тада сам као четири године стар, знања жељан дечак, по први пут у животу срицао латинична слова. Ш. А. Т. Р. И. О. П. Добро, тако је то мени тада личило. Пар година касније сам све разумео, само то "Н" на крају је заувек у мојим мислима остало као "П". Тада, пре скоро 20 година, завршио се добар део приче нашег штедњака. Струја је поскупила, рестрикције, разне недаће које су опхрвале све домове, па чак и мој, додавале су бору за бором на челу мог ћалета, а Шампиону су искључивали ринглу за ринглом.
    Смедеревац се опет вратио. Јачи него икад. На Шампиона су ставили неки плински решо. Онај размак између Ободина и Шампиона, где је деда држао столицу и седео на њој, је попуњен плинском боцом...
    Али када нестане плина, када не гори ватра у Смедеревцу, када се сва кинеска кувала покваре, сетимо га се. Укључимо ту малену, али снажну Експрес ринглу и за пар минута пијемо најлепшу кафу на свету. Није он још у пензији. Још је ту. Чека нека боља времена.