Emotivna vezanost za stari auto

Ono stanje duha u koje zapadneš kad tvoj auto predugo proboravi kod tebe, kad prođe onaj čas kad ga je bilo isplativo prodati. I onda si kupio novi, ali stari uredno registruješ (nije to neka kinta), popravljaš i s vremena na vreme pališ da mu se akumulator ne ubuđa. Služi ti kad je novi na servisu i kad na plac treba prevesti pola kubika šodera da dogradiš dimnjak na roštiljskoj skalameriji. On strpljivo čuči pod drvetom pod kojim si ga parkirao, preležao sve dečije bolesti prokišnjavanja otkazivanja anlasera-razvodne-ruke-karburatora... više se ne kvari. Pouzdan je kao stara kajla. Prođeš pored njega i namigneš mu, on kao da ti odgovara. Znaš da ga nikad nećeš prodati, da ćete se, vas dvojica, još vukljati po ovom svetu kao dva drugara koji se više ne mogu rastati.

- Sine, pežo ti je star, ka'ćeš da pazariš nešto novije?
- Nemam kintu, ide još stari pežo...
- Riknuće, bre, staće ti nasred puta...
- Nema zime, kec je uvek spreman...
- ZAKUNI SE DA JE KEC JOŠ ŽIV?!?!?
- Živ, sine, ne staje...
- U, brate, koliko je to godina, klinci smo bili kad ti ga je ćale uterao na parking...
- Dvadeset dve...
- Dvadeset dve... da... pa možeš da prodaš njega, eto ti početni kapital.
- Neka keca, sine, nije on za prodaju...