Etno restorani

Pravi primer (ne)umeća kuvanja lokalnih kuvara koji misle da su vrsni poznavaoci 'domaće kuhinje'. Svaki restoran je isti u koji god grad otišli, tu su vezani ćilimi iz Pirota koje je lično aladin vozio, stolovi i stolice od celog komada drveta jedva malo obrađeni, točak od kočija i naravno neizostavni zemljani tanjiri ukrašeni u dezenima narodne nošnje.

Ono što je uvek isto u svakom restoranu je i jelovnik, obično je tu DOMAĆA vruća proja koja je po običaju suva, ćevapi sa specijalnom aromom znoja roštilj majstora, kajmak, kiseli kupus i ostala nacionalna jela koja se po običaju ukrašavaju zelenom salatom koju samo isperu i menjaju po tanjirima.

Osoblje restorana po difoltu nosi crne pantalone, bele košilje i crne prsluke, računa naravno nema jer je reč konobara amin, rakija se dobija u čokanjčićima, služe se samo domaća pića, ako zatražiš viski dobiješ šamarčinu i jedan deci vinjaka. Ne postoje proizvođači vina, dobiješ u bokalu miks raznih vina koje je dodatno razvodnjeno, sokovi stoje čisto kao ukras i velika je verovatnoća da je istekao rok.

- Siniša, hoćeš da idemo u restoran KOD STAROG VUJADINA? hHana im je do jaja, a i vino im nije loše.

- Ajde beži bre debilu, išao sam tamo dva puta i oba puta sam se otrovao od jebenih girica, kad su mi dali tanjir bilo je nešto u obliku riblje glave koju kontam da su pekli još za Svetog Nikolu i od tada nisu menjali ulje.

- Ko te jebe kad ne znaš šta je dobro!