Fakultetske priče

Младић се спрема за одлазак на факултет, који је у најближем граду, те је приморан да многе дане проведе без своје фамилије. Знајући природу свога сина и његову вољу за учењем, мудри отац прибегава тајни која се вековима преноси са колена на колено. Сину је неопходан новац, а како би од тог ударца по џепу осетио макар мало користи, он ставља двеста марака (евра, франака...зависи од локације и времена) на сам крај књиге, надајући да ће их син наћи никако друкчије до учењем и окретањем страница.
Видевши да је за леп живот новац потребнији од књиге, бруцош се окреће свом једином извору новца. Тако настаје права заврзлама између њихових односа.
- Хало ћале, јављам се са говорнице. Кад ће оних двеста марака што си ми обећао?
- Учи, сине, учи! Биће пара. (циља на проверу синовљевих радних навика)
- Ма учим ја! Али знаш да ми требају паре!
- Знам, верујем ти. Не брини се ти ништа, само учи, биће пара, слушај ти мене.
Епилог догодовштине никада није утврђен. Постоји неколико верзија. Једна каже да је син загрејао столицу и нашао паре (крај је превише нестваран и чини ову причу бајком), друга да је нашао случајно, тачније локални студент који има искуства му је испричао све фазоне (реалан крај), а трећа да је отац, видевши да нема вајде, диг'о руке, посл'о паре и заклео се да их више неће слати, а син или да долази са дипломом или да тамо у граду тражи посао.