Fluktuacija vremenskog intervala zakuvavanja kafe

Појава која вековима интригира физичаре, правећи жешћи мајндфак од теорије струна Бијонсиних танги.
Феномен отпочиње кључањем воде у металној посуди купастог облика, познатој као џезва. Након склањања дотичне са извора топлоте и уноса одговарајуће количине кофеинске супстанце, те њеног мешања са водом, џезва се враћа на угрејану површину и тај тренутак означавамо са t0, јер управо ту почиње флуктуација.

Уколико нетремице пиљимо у површину чекајући подизање благотворног густиша, долази до дилатације времена: временска оса се издужује и поступак траје дуго. Дуго... Дуго у пичку материну, просто осећаш како стариш чекајући да надође.
Међутим, уколико на тренутак скренемо поглед ка хајлајтсима Лиге шампиона на ТВ-у, згодној рибекањи која дефилује улицом или помислимо на то како нам недостаје запис о пола претходне вечери, јер је алкохол направио бед секторе у мозгу, одједном наступа тренутак t1 у којем кафа кипи, липти преко целог шпорета (тек очишћеног), скорева се преко џезве и у наносекунди оставља ситнозрнасти емајл и све то док у магновењу решавамо дилему: "дузмем сунђер или трулекс крпу?".
Остаје половина кафе и то без кајмака, а такву јаловушу не пије ни Шурда.