Fotkanje na svadbi

За младенце, представља иницијацију, ритуал који, ако преживе, могу да наставе са својим брачним животом. Након што једно другом ставе бурме, младенци стају испред неког лепо украшеног дела расторана, где започиње ритуал. Прво мама и тата. Његови, па њени. Па онда са његовима и са њенима, заједно. Онда исто тако, али још два пута, у случају да је неко трепнуо. Увек неко јебено трепне. Онда кумови. Исто два, три пута. Онда мама и тата, заједно са кумовима. Следећа је иста, само млада са леве стране, хоће да има једну где је она до кума. Трипут, да неко не зажмури, наравно. Већ си се мало заморио, али схваташ да имаш пуно родбине, и да су сви дошли, маму им јебеш. Исто тако, схваташ да имаш и приличан број пријатеља, јебо себе кад си их све звао. Тристо двадесет званица, на курац их набијеш. Са њене стране. Код тебе их има joш више.

Док фотограф прелази даље на ужу родбину, улажеш наде у то да ће да му нестане батерија или да му цркне фото апарат. Ма дај. Фото апарат од 5 хиљада евра и 5 резервних батерија изневериће само тебе. Од севања блица пред очима крећеш са повременим фото-таксичним покретима трзајем руком или ногом. Како ритуал одмиче, слика пред твојим очима бели све више, а мијелински омотач на твојим нервним завршецима постаје све тањи. До стања Филипа Вишњића дели те још можда само десетак севања блицем. Након око сат времена, негде на пола ритуала, више не видиш и не чујеш, грлиш аутоматски оне који стају до тебе када те додирну, и покушаваш да болни грч на лицу трансформишеш у нешто што ће да личи на какав-такав осмех. После безмало два и по сата, ритуал је коначно готов.