Francuski kavrljez

Домаћа обична џукела, илити ДОЏ. Према неким статистикама, ова раса паса је најзаступљенија код нас а највећи проценат отпада на оне које обитавају у сеоским домаћинствима. Сам израз "каврљез" говори много тога. Одмах се наслућује да је у питању нека ружноћа сачувај-ме-Боже јер ни у ком универзуму, ником иоле нормалном, не би пало на памет да је нешто у фазону "почеши-ме-по-њушци-много-сам-свадак". Али га ипак помазиш јер је добар и није он крив што је такав.

Оно што не бих знао да кажем јесте зашто баш француски. Јебем ли га, мени делује некако шаврљивије са тим првим делом синтагме па можда због тога. Или са француски код човека на прву лопту створиш утисак да је у питању нека пасмина кучића? Овај израз сам синоћ чуо баш у овом облику какав је дефинисан и могу рећи да није било хумано колико сам се кидао од смеха.

Главна карактеристика француског каврљеза јесте неуморност за лајање јер понекад једноставно мислиш да нема тог начина који ће га натерати да престане. У његову одбрану, пошто је највећи постотак сконцентрисан на авлијанере, могу рећи да је МОЖДА један од разлога његовог завијања подјебавање од стране других врста фауне.

Они су специфични по томе што их не купујеш, већ их нађеш негде покрај пута, у каналу. Или сами дођу до твоје куће и ту остану, спремни на човекову (не)милост. Никад их не шишаш а једино купање доживе кад их запрашујеш прашком против бува и накнадно опереш па онако мокри оду у неку прашину и направе од себе нешто типа као Наташа Беквалац суботом после поноћи.

Од педигреа нема ни четврти део слова П, али га волиш. Јесте ПОМАЛО ружан (можда сам претерао у првом параграфу) и неуредан али дефинитивно више зна да ти се обрадује него они ШКОЛОВАНИ, ШТО ЈЕДУ ВИЉУШКОМ, маму им јебем буржујску.