Gitarista

Onaj najružniji iz društva, što ga nijedna ženska nije htela, pa je rešio da nauči da svira gitaru, ne bi li se, možda, osevapio i navatao štogod.

„Gitare sviraju frajeri, a ja kad naučim da sviram postaću frajer“, misli on i drnda dve Bajagine pesme do besvesti. Nakon par meseci uspeva da nauči štošta, a u društvu ga prihvataju i ukazuju mu veće poštovanje: on je zadovoljan sobom, samopouzdanje njegovo raste, drugari ga svuda vodaju kao mečku, glavna je zvezda po parkovima i izletima, ali i pored sve svoje muzike i svoje virtuoznosti on ne uspeva da dosegne glavni cilj svojeg glazbovanja - da privuče ženku.

„Sviraj nam onu tužnu“, kažu mu i krenu da se ljubakaju sa svojim curama. Sam je, umesto devojke drži gitaru u ruci, tužno se osvrće prema srećnim parovima, pogled mu prelazi preko njihovih obgrljenih tela, a on, umesto kroz devojačke vlasi, provlači svoje prste kroz metalne žice gitare. „Pogledaj ih! Briga ih je za mene i moju muziku. Oni me samo iskorišćavaju“ - malodušnom mu se javljaju ovakve misli. Poseže za flašom, pije. Alkohol lagano nedri njegova osećanja i pročišćava ih do rečima formulisanih ideja. „Neću više ovako! Dosta je bilo! Ili ću prestati da sviram, ili ću svirati samo zbog muzike i moje ljubavi prema njoj“.

U tom trenutku, mladi gitarista, doživljava katarzu i u duši mu se rađa prezir prema komercijalnoj muzici. Slabići u toj tački dignu ruke i pokidaju žice. Oni jaki i odabrani tiho nastavljaju da krckaju svoju navaku, znajući da put do majstorstva vodi preko bluz skale.