Gladna Godina

У питању је атипична врста бескућника или евентуално "луталице из краја" коме је лепше напољу него у паклу рођене куће. Он достојанствено гледа како време пролази заборавивши и сам колико му је година. То је човек за којег се може рећи да је некада давно, између студентских протеста шездес'осме и Слобе, био велики доктор наука, тихи и премудри, још увек пуначки човечуљак неретко дуге беле браде и тужних, једва видљивих очију. Претпоставиће се да му је једна политичка струја узела насеобину, друга посао, а Дафина сву уштеђевину коју је хтео да остави родбини пре него што би безуспешно покушао да се обеси. Остављен, без икаквог остварљивог животног пута, он седи и посматра. У античкој Грчкој био би стоички оријентисани аскета, у Средњој Земљи био би Гандалфов колега који је преживео три шлога. Да је филмско остварење, покривала би га тугаљива музика покојног Шабана Бајрамовића.

За њега ситна деца мисле да је неки убоги чаробњак или Деда Мраз на годишњем, крупнија деца се подсмевају његовој тишини и самовању у не тако причљивом друштву полупразног Рубиновог унучета. А старији му указују дивљење жалећи га и трошећи скупоцене секунде размишљајући шта се том човеку уопште догодило.

Нико не зна шта или кога Гладна Година чека, ако уопште чека, али су сви сагласни у закључку да он чека тако проклето дуго, јебем ти живот, исувише дуго.