U zdepasta, znojava tela, na sirovom štrokavom vratu, stoji smežurana, masnom retkom kosicom pokrivena, izbočina imenovana glavurda. Prvenstveno imenovana zbog radijusa, prečnika i obima, čije je mere nemoguće izračunati. Neretko zbog težine, pada na levu stranu, u pravcu srca. Kažu, valja se da je neko voli. A ima i onih koje zbog praznine moždanih vijuga plutaju u vodi, ili lebde kad dune malo jači vetrić. Neopažena ne prođe nigde, jer je toliku, da nazovem laskavo, glavu, nemoguće zaobići. Neretko je i psuju, vrlo maštovitim psovkama: "Jebem te u glavudžu, morao sam zbog tebe da zakupim 3 stolice u bioskopu!", "Sve ti jebem punoglavo, zbog tebe udarih čoveku branik. Sedneš, automatski mi retrovizori reflektuju tvoju glavudžu.", "Bog ti pomogao druže, skloni tu vlašku šerpu za kačamak.". Nigde omiljena, jadna, mala, neljubljena glavurda.
