Gledati svoja posla

Као што сам одавно напоменуо, живим у Ковину, малом граду у Војводини, на обали Дунави. Да знам, сада ћете сви у глас пре него што и пошаљем ову дефиницију:
''Хахаха, гле' га овај лудак... Лудница Ковин..и сл.''
А ето, мени је та лудница помогла у нечему, веома корисном у животу.
Кућа ми је недалеко од ове неуропсихијатријске установе, и често пролазим поред њене ограде. И ту је увек била тишина, ма ни мушица се није чула. Међутим, једног зимског јутра, пролазим ти ја поред ове специфичне ментално-географске институције и чујем из дворишта:
''13, 13, 13, 13, 13, 13, 13, 13, 13, 13, ... (и то сви у глас)...''
И мене је жарко занимало шта ли је то, због чега сви у глас? И што баш тринаест?
И на оним зидинама, нађем ја рупу у зиду, малу, довољну да могу да навирим. И погледам ја кроз ту рупу а после неколико секунди једна будала, један лудак, психијатријски случај, провуче неки штап кроз рупу и убоде ме у око, а онда су сви унутра кренули у глас:
''14, 14, 14, 14, 14, 14, 14, 14, 14, ...''
И тек ту ми све беше јасно.