Brojevi koji samo prolaze , idu na gore ,sve više i više.Nema stajanja , godine ne čekaju nikoga.
Sedim na ivici kreveta.Tresem se kao nikada do sada.Klatim se napred nazad i trljam ruke jednu o drugu.Kao da mi je prvi put.Gledam u stočić pored kreveta , ne mogu da skinem pogled sa njega.Hvata me strah.Zašto mi ovo treba?Kako je uopšte došlo do ovoga?!Iz monotonije isčekivanja , nervoze i straha prekinu me zvuk tuša.Nemam još mnogo vremena.A kako sam samo nekada...I tu se setih bezbrižnih , divnih vremena.Sećanja su mi izmamila osmeh na licu , ipak sam ja bio "the man''.Zvuk tuša je prestao , vrata su se otvorila.Vratio sam se u stvarnost.Pogled mi je ponovo stao na stočić."Ljubavi , spremna sam" reče ona.Drhtavom rukom dohvatih bočicu sa vijagrom...........
А зашто да не искористим кад сам веч написао ?! :D