Grljenje flaše

Засигурна, увек узвраћена љубав у животу сваког носитеља мошница.
Она, њена стаклена јебозовност, флаша, те никада неће попреко погледати, шутнути у скротум, рећи да си штрокави герга који би само да јој га завуче међу препоне.
Никада неће ни безначајно баљезгати, само ће прећутно онако презнојена, стидљиво стајати.

И кад осетиш да си урађен као грађевинци на екскурзији у Будви који пију Никшићко на екс и добацују Рускињама да су ружне к'о курац, верући се по скелама, заболеће те за све. За то што је атмосфера срање, што ти је најбољи друг бацио пеглу иза сепареа и онда се стрмоглавио за њом, бацећи се инстант у сан, за то што си спрцао сав новац који си имао, за испит који си пао јер ти се јебало да опет читаш оне глупости о томе како се некад мучило чупањем стидних длачица и трпањем ротквице у анус, кодификацији грађанских законика и правилу забране грчким женама да се тешу ван својих кућа, за ону пичку на коју ти се малопре дизао као младом мајмуну на неукусно разголићене провинцијалке док дефилују поред кавеза, за њене набуџене дојке и штикле дуже него ерекција надареног Зимбабђанина, чак и за оног гроба што ти се трљао гузицом и намигивао.
Само флаша. И ти. Савршен тренутак где се губе све маргиналне ствари, време стане, онај џуџа који ради у обезбеђењу коначно престане да стеже све мишиће на телу, а звуци се изгубе. Тишина. И, круцијално, осећање апсолутног недавања два посто на било шта, убер бољење курца, стање у којем би и тибетански свештеници препознали у теби реинкарнацију Далај Ламе.