Hoću svoje rebro nazad!

Ultimativni vapaj nebu što bi upućen iz usta prosečnog muškarca po ko zna koji put bačenog u očaj usled nečega što je neka prosečna žena rekla, uradila ili, pak, NIJE. Krik u najmračnije dubine duše potisnutog šovinizma, što bi urliknut u trenutku najakutnijeg muškog asimilovanja sa Tebrex Primusom Adamom i empirističkog shvatanja kroz šta je narečeni prolazio onomad sa Evom, poserem joj se i na jabuku i na zmiju, onako baš.

Jer ako je Biblija pored one duhovne svojim nešto skeptičnijim čitaocima sa prostatom pružila ikakvu drugu satisfakciju UNUTAR i IZMEĐU svojih redova, onda su to bez imalo sumnje a) afirmacija incesta i b) nadređenost muškog pola nad ženskim...iako obe ove stavke (a posebno ova potonja) u matematici realnog života padaju u vodu brže nego što si stigao dizgovoriš „Hehe, gle ovog lika na Brankovom što vezuje akumulator za nogu, hehe...“. Zapravo, velika je verovatnoća da je na terminalni potez pomenutog siromaha ovako ili onako, potpuno ili delimično, uticala neka žena...bila ona njegova ili, khm, tuđa... a možda baš i u vezi sa tim akumulatorom, odnosno pražnjenjem istog po hiljaditi jebeni put. No, ne treba biti rob stereotipima i polnom šovinizmu. Siguran sam da ćete, dragi moji muškarci-sapatnici, i u provinijenciji sopstvenih života spontano osetiti koji se to trenutak interakcije sa vašom lepšom polovinom kvalifikuje kao šlagvort za uzvikivanje parole iz naslova. Više puta.

Jebati, ionako, nećemo.