Hronični nedostatak daljinskog

Зна да буде јако стресно. Увече пред спавање укључите тв на дугме, и у тако клечећем или седећем положају кренете да тражите неки канал који ће вам пружити одговарајућу садржину за истовремено расположење. И, чини се да сте га "уболи" јер се на Ејџ Би О-у даје онај филм чији крај прошли пут нисте могли да одгледате јер је нестало струје, у рикверц се враћате у свој топли (хладни) кревет. Шћућурите се, и после једног минута и 45 секунди, филм се завршава! У првом тренутку сте запањени, затим следи разочарење јер о5 морате да устанете и промените канал, јер одјавна шпица филма зна да траје читаву вечност. А вас баш заболе да читате ко је све ту глуматао, продуцирао, режирао... Затим мрзовољни устајете и о5 понављате мали ритуал... Први канал, Гневник! Мењате! Други канал, неко паламуди о Карађорђу. Досадно. Да и даље постоји Трећи канал, ту бисте се вероватно и задржали. Али, авај, идете даље. Пинк. Даље!! (Полузатворених очију, у себи већ псујете и замишљате себе како лежите са даљинцем у руци и мењате канале, док се ваше усне благо смеше, и цури вам вода на уста, као да замишљате неку голу цицу/цицана). Следи Фокс, па Авала... Шибате даље! Капци вам се већ спуштају и снага истиче. Наилазите на Дискавери, е! ту видите како неки лудак тестира да ли је безболније скочити у сено, блато, или воду... Одлучујете да останете на томе, ионако сте већ у првом сну. О5 се враћате у охлађен кревет, и са не тако великом пажњом преблејите још 3 - 5 минута. Затварате очи. Крај.