Hrvatska depresija

Кад чује човек оне њихове музичаре што овде највише свирају и што се пуштају по радио станицама, не може, а да не осети неку тугу, неку сету и депресију. Кад чујеш оне Борисе, Нине Бадрић, Драгојевиће, неке оне што им не знам имена уопште ал смарају, не мош а да не помислиш да је цела Рвацка на бенсединима.

Јест, ал онда се сетиш да имају они и Ладно Пиво и оне добре групе из бивше Југославије, и оне групе што им се само по једна песма пушта овде. И онда се запиташ што би неко уопште форсирао ту депресију од које ти дође да сечеш вене.

И онда ти се параноја попне на три Чворовића и коначно схватиш: Да није можда то део неког великог плана да нас Рвати онеспособе за неке акције?

Јест, мајку му, све се слаже. Тачно онда кад су почели да нам уваљују ту депресију, почели да укидају права радницима, да отпуштају људе, а људи ништа. Нема шта друго да буде, рвацка музика, делује на људе ко бенседини. Мирни људи ко бубице. И сви слушају Нину Бадрић и Бориса Новковића и Северину и играју ко камионџије кад чују "Гас Гас".

Јест, ал онда се сетиш да и Рвати слушају наш најгори треш, да се у њиховим дискотекама врте Јелена Карлеуша и Цеца и слични. Па да: неко је одавде видео све то што нам Рвати раде и реко "Ако ми постајемо депресивци, ви има да будете кретени!". И онда они слушају Карлеушу и Секу Алексић и полако постају кретени. И онда и они пропадају, ал нису довољно паметни да то виде.

И онда схватиш да се рат води и даље, да се води несмањеном жестином, и да је све ово што ми видимо само лаж и да су Србија и Рвацка уствари у рату, само ратују тако да нико не зна, да им се опет не би мешале неке велике свецке силе, и смориш се јер су против тебе велике и мрачне силе. И тад кренеш да размишљаш како да спасиш овај јадни народ и да га пробудиш да схвати све.

Ал се онда сетиш пророчанства Тарабића и Деда Милоја и схватиш да ћемо ипак МИ да будемо победници, и лакне ти некако.