Hvala Bogu, to je bio samo san-sindrom

Neprijatan, zajeban grč koji se javlja prilikom sanjanja nečega što deluje toliko realno da se i sam uplašiš. Buđenje i spoznavanje da je sve samo san ravno je sklanjanju stene od 8 tona sa srca i svršavanju u isto vreme.
To je obično ostvarenje najgorih noćnih mora ili nešto toliko sjebano po tvoj ugled da ni suze koje osetiš kad se probudiš nisu ništa neobično. Agonija iz istih stopa, čim izgovoriš 'hvala Bogu, to je bio samo san' može se dodati i 'bilo, ne ponovilo se'!

Idem ja tako idem i dođe Dule koji sedi na krovu lokomotive i pozove me da se popnem, ja se popnem i on mi kaže da će da me izvata ili da me gurne sa lokomotive, ja već razmišljam da skočim kad vidim dole jebena provalija, plačem i on me vata...kad je svemu kraj on me onako uplakanu gura u neku jamu i kaže ''hahahha sad nećeš moći da ispričaš baba Snežani ništa o ovome, umri sama'' ja ga zovem da se vrati i da me izvadi vičem, vičem, vičem, grlo počinje da mi krvari koliko sam ga oštetila...obraćam pažnju na jamu, obložena je belim pločicama i pored stoje merdevine, taman sam se obradovala i probala da ih naslonim na zid jame i da se popnem kad ono one ko čarolijom ne mogu ni sekundu da stoje prislonjene, ja u agoniji počinjem noktima da grebem pločice i sjebem nokte do živaca...jecam...
Skontam posle nekog vremena da postoji mali prolaz u toj jami, ja kud ću, šta ću, uđem unutra kad ono mali patuljci, kao onih 7 Snežaninih patuljaka drndaju onaj kamen i traže zlato, kad im se obratim oni me šikaniraju ili me pljunu i šutnu...ja u očajanju sednem na onaj pod, prljava, krvava, nikakva, kad mi prilazi patuljak sa sekirčetom i počinje da me juri uz reči ''umri kurvo, umri zašto si i došla'' ja trčim kao nenormalna ali mali kopilan je brz kao metak! Taman pronalazim neko skrovište ulazim u orman neki kad u njemu moj dečko i moja najbolja drugarica iz škole se heftaju sve u 16...ja zatečena, ubijam ih oboje kao i patuljka koji je ispred vrata...i u jednom trenutku shvatam, u jebem ti lebac, ubila sam čoveka, ubila sam....koja moja gimnazija, koji moj faks? Zatvoriće me u buvaru doživotno, moram da ih zakopam moram nešto da uradim....uzimam i zakopavam ih, ali u tom trenutku nailazi moj otac i gleda šta radim, ja uz plač objašnjavam, ali on neće ni da čuje, odriče me se, rođeni otac me se odriče, ja sam ubica, kukavica, nemam više ni oca ni majku ni najbolju drugaricu ni dečka, sve si ih pobila ili oterala od sebe, sve....
Lutam satim tom pećinom-rudnikom, gladna sam i žedna, nikakava sam, sjebana i psihički i fizički, u jednom trenutku nalazim izlaz, na izzlazu su moja baba i majka toliko se obradujem da skoro skočim od sreće, ali kad im prilazim vidim da su opasno ljute na mene. ''Zašto si dala Duletu da te vata, da li smo te nas dve naučile takvom nemoralu, da li samo to znaš, odlazi, kurve nam u porodici ne trebaju!'' Suza više nemam, samo neki grč oko srca, samo neki težak osećaj u stomaku...sama sam na ovom svetu...sama....
DRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRR

AAAA HVALA BOGU JEBENI SAN JEBEM TI SVE!!! AU JEBEM TI ŽIVOT, AU...