I moj ćale je predsednik kućnog saveta pa mu ne daju ključ od vešernice

- Milosavljeviću, ajde da mi malo pevušiš petu deklinaciju.
- Nisam spreman, može sledeći čas?
- Ma znaš ti da to ne de tako... Zašto ne učiš?
- Pa latinski je mrtav jezik, šta će mi? Gde se on priča, u Latiniji?
- Ajde! To nije mrtav jezik Milosavljeviću, on se priča među inteletualnom elitom, tamo gde tvoja glava neće da zaviri nikad.
- Pa što onda da ga učim?
- Zato što je meni zadatak da od tebe probam da napravim barem polu čoveka, nešto što neće da bude bušno ko cigansko rešeto.
- Ma, ako vam treba materijal za te eksperimente imate još 29 zamorčeta, gde mene nađoste?
- Milosavljeviću, zašto to sebi radiš? Evo ide polugođe pa kraj, a i ti i ja znamo da ćeš da zaglaviš Avgust.
- Neću.
- Kako to misliš?
- Pa pokloniće mi na veću!
- Da li si ti informisan da ja predsedavam tim većem?
- Pa i moj ćale je predsednik kućnog saveta pa mu ne daju ključ od vešernice.
- Kakvo ti je sad to poređenje?
- Večina oduva glavnog za tili čas.
- Jelte?
- Pa da. Vidi se da slabo igrate strategije.
- Oooo barabo, mrš napolje!
- Salus.