Ima osećaja za ritam

Reči kojima se udara temelj i podloga i pravi se četvorospratnica neizvesne budućnosti. Svako dete kome su uopšteno podareni prsti i koje je bilo u stanju da razlikuje onu visoku ''ting!'' od niske ''dng!'' note, sa iole malo smisla za okruženje, na muzičkom stalno crtajući violinski ključ pravilno, bilo je krunisano novim modernim umetnikom koji će naterati i Sajmona iz britanskog ''Idola'' da mu namigne i potapše ga po leđima i omađijati Ljutka iz ''Snežane i sedam patuljaka'' da skakuće bezbrižno uz njegove kompozicije. U kasnijim godinama možda i osmisli svoj sopstveni muzički pravac, dok bude bacao peglu sa tri drugara ispred Doma Društvenih.
Bilo da je u pitanju svetski prvak u simultanom sviranju iscepanih papirića takozvanim ''pffft'' stilom, koji uveče u svojoj sobi aktivno persira svojoj svesci sa notama i pije energetska pića sa usnom harmonikom, ili malo dete koje izbacuje pesak sa lopaticom i kanticom prisećajući se u glavi početka saundtreka Simpsonovih, ekstatičnost pri krunisanju ovakvih vunderkindova je na visokom nivou.
Kako od sredine, kako od porodice, ovakve četvorotaktne individue dobijaju dnevnu dozu najčešće naivne i bezopasne podrške koja ume da proteče krvotokom, i stimuliše ih na slobodno stvaranje pod dejstvom mašte. Ali, ako u jednačinu ubacimo preambiciozne roditelje sa neostvarenim mladalačim snovima o sviranju solaže na krovu solitera u dvanaest popodne na radni utorak, ili o otmenom pipkanju vrhovima jagodica crno-bele tipke klavira ispijajući brendi na dvoru princa Edvarda, pomešanu sa konstantnim zadirkivanjima vršnjaka i pitanjima: ''Jesi ti siguran da nisi gej?'', dobijeni rezultat može biti gori i neprijatniji od prdeža tokom jednominutnog odavanja počasti žrtvi koja je umrla od gušenja toksičnim gasovima.
Svaki pokušaj održavanja i napredovanja u učmaloj sredini je nemoguć. Zato se ovakve osobe sele, kao ptice kada odu u toplije predele. Tamo se osećaju sigurnije i lepše im je zato što po prvi put u životu mogu da kažu koji instrument sviraju i da pritom ne gledaju u cipele, očekivajući neko podjebavačko pitanje ili sarkastičan osmeh. Ali, samo oni retki uspeju da uopšte i progmize dotle. Ostali samoproklamovani Betoveni i Mocarti se utope u idilu života, ubeđujući sebe da se ne bi snašli u muzičkim vodama.