Instinktivno nasleđe

Osobina koja kazuje da određena jedinka samim svojim postojanjem dobija genetsku šifru izraženu u nastojanju da istu, poput hidroprenosnika snage, dopremi do "pogonskog vratila". Zatim "vratilo" zahteva stepen obrade nađenih rezultata čime se postupak završava i ponovo polazi od nule. Ovo predstavlja kružni ciklus koji je proporcionalan povećanju broja genetskih šifara.

Glavna autobuska stanica. Deset do sedam uveče. Autobus polazi za deset minuta a ljudi se množe kao Kinezi u Beloj Crkvi, Svrljigu i Maloj Moštanici zajedno i prave kolone poput one četres' prve. Red dug sedamsto metara, haotično formiran, pokušava da dođe do svog parčeta papira. Učmalu scenu prekida glas koji se začu negde "ispod domašaja sablje", polako povlačeći rukav od potkošulje:

Beljulj (oko 4 godine): Imaš neke pare, brate?
A: Pusti me u k*c, kasnim na bus!
Beljulj: Daj neke pare, bre?!
A: Ma, beži bre, treba mi za kartu!

Zatim sledi situacija kada genetska šifra proradi kao stomak nakon šes' kutlača pasulja:

Beljulj: A to u torbi, šta nosiš to? Imaš nešto! Daj neki dinar!?
A: Hehe, dobar si, dobar si...

Pošto vidi da nikako stvar ne ide na vodenicu koja u njegovom slučaju okreće točak u kontra smeru, mali Beljulj prelazi na plan B:

Beljulj: Vidi sliku! To levo je moj ćale. Moram neke pare da odnesem kući! Daj neki dinar!
A: Ma, evo ti, uzmi, samo me pusti više, ode mi autobus! (vadi kovanice u apoenima od jedan, dva i pet dinara)

Nađeni rezultati se dopremaju do "pogonskog vratila" koje obrađuje podatke:

Otac Sandokan (oko 15 godina): Šta ti je ovo, majke ti ga ciganske?!
Mali Beljulj: Tatko, to sam na sliku na'vatao, familije mi...
Otac Sandokan: Ajde, vraćaj se tamo i povedi Mersidu! Tako su ti i tetka i tatko radili...