Izbezumljeni pogledi stanovnika buržujskih naselja
Pojava koju mora da je primetio svako ko se zatekao u jednom takvom naselju ili takvom delu nekog naselja.
E sad, ne misli se ovde na one multi-tajkun-stajl bogataše koje i ne vidiš nikada, a koji verovatno imaju park u WC-u, igralište za decu u dnevnoj i bazen u kuhinji, već na one u principu pune kao brod, što žive u lepim kućama, voze dobre automobile, ali nisu toliko bogati da im treba obezbeđenje ili da mogu baš da se izdrkavaju sa parama, nego oni malo stariji direktori nekih preduzeća, vlasnici nekih manjih ali jakih firmi, pevaljke, bivši fudbaleri i tako taj tip.
Momenat kada im se ti nepoznat pojaviš u ulici, obučen normalno u neku trenerku ili farmerke, duks, patike omašio šišanje za dve nedelje, brijanje za tri, četri dana, je momenat kada se njima pali neki alarm i počinju da te posmatraju izbezumljenim pogledom, kao da si tu da ih opljačkaš, da im kidnapuješ dete, ili im snimaš kuću da bi je obio kada nisu tu i prate te pogledom dokle god si im u vidokrugu da bi možda ugledali nešto sumnjivo u tvom ponašanju. Dešava se čak i da te stariji stanovnici tog naselja pitaju i koga tražiš ili kod koga ideš.
Ne d'o Bog da si neka metalika slučajno, ima odmah da pozovu policiju, a zatim i popa da okadi ulicu.
- Milane jel vidiš onu dvojicu ispred naše kuće?
- Vidim Dragice, vidim, al' šta da radim?
- Pa reci im da idu. Što su seli tu baš?
- Samo tu ima klupa. Ma verovatno čekaju nekoga iz ulice.
- Nešto mi je ovaj levi sumnjiv. Mislim da sam ga viđala ovih dana u ulici.
- Misliš da nam šmeka kuću da je obije?
- Ili kuću ili auto. Nešto od ta dva.
- Ma neće u sred bela dana sigurno.
- Pa naravno, čekaju da odemo negde. Zovi sestru i reci joj da ne dolazimo na večeru. Moramo da čuvamo kuću.
- Hoću. Da zovem i policiju da ih proveri?
- Zovi Milane, zovi možda su i drogirani.
.
.
.
- Dobro veče momci.
- Dobro veče!
- Lične karte.
- Izvolite.
- Opa ti si iz Zemuna, a ti iz Blokova. Šta ćete vi ovde?
- Čekamo druga, živi u onoj kući preko puta.
- Druga čekate a? Dobro, dobro. Jel privođen neko od vas, osuđivan?
- Ne.
- Nemoj da vas proverim i svašta da mi izađe.
- Nismo privođeni. Evo nam ga drugar stiže.
- Ej ćao ljudi. Jel neki problem?
- Ne, samo proveravamo tvoje drugove. A ti, jesi privođen?
- Nisam.
- Nisi a? Dooobro. Evo vam lične karte i sklonite se odavde.
- Dobro.
.
.
.
- Brate više ne dolazim ovde da te čekam ispred kuće. Čim smo ušli u ulicu majke počele da zovu decu da im priđu. Svi me izbezumljeno gledaju, samo vidim zavese kako se u kućama pomeraju, a jedan deda mi prišao da me pita šta ću ja tu. Kada sam rekao da čekam tebe on onako stao sumnjičavo da me gleda. Došlo mi dandaru da mu zalepim.
- A jebiga, budale ljudi. Da vidiš prošli put kada me je Sale Čupavac čekao ispred kuće, napunili joj glavu svakakvim sranjima i vodili me na test za drogu.
- Koji debili. Ajmo na tekmu.
.
.
.
- Milane otišli su.
- Jel ih oterala policija?
- Jeste. Došla dva policajca i otreala ih. Čekali su Smiljkinog sina.
- Zorana malog. On mi čudno deluje. Kao da se drogira.
- Ja sam sigurna da se drogira. Jednom ga čekao neki ispred kuće, sav iscepan, duga kosa neka budibogsnama. Odmah sam Smiljki rekla da ga vodi na test. Taj mu sigurno prodaje drogu.
- Jel ga odvela?
- Jeste, ali ništa kao nema.
- Ma laže Smiljka, sigurno je sramota.
- Laže, laže, nego šta. A i policija ništa ne radi po tom pitanju. Samo ih oteraju, a oni se uvek vrate. Možda ih je doveo da vide kuda u kuću da nam uđu.
- Ne brini. Imam prijatelja u policiji. Idem odmah da ga zovem.
Johnny Kurajber · 16. sep 2012.
