Izgubljena čar

Nekada, po kafanama je bilo vokalno-instrumentalnih sastava koji su od opreme imali samo instrumente, obične, bez ozvučenja, kontrabas, harmonika, violina i možda pevač. Ako nije bilo pevača, onda je uglavnom harmonikaš pevao. Orkestar je izgledao kao spot grupe Yolanda be cool za pesmu "No parlo americano". Imali su zalizane frizure i bile su dve vrste takvih sastava. Oni koji su išli od grada do grada za vreme sezone kako bi preko leta ugrabili da zarade što više para za svoje petoro dece, a bilo je i onih koji svako veče u nekoj kafanici nastupaju jer znaju gazdu, a vole da pevaju. Životni san im je bio da snime ploču. Nisu imali producente, aranžere, stiliste, menadžere, fanove, ništa. Često su i instrumenti bili pozajmljeni. Ali, imali su nešto što retko koji pevač zaboravi da ponese na nastup pakujući kesice belog praška u džepove. Imali su dušu. Njima je od toga kako će nastupiti zavisilo da li će njihovo dete jesti preko zime hleb, meso ili neće ništa jesti. Živeli su da pesmom dirnu svoje slušaoce kako bi se uhvatili za novčanik. Često su i po svadbama svirali, a da bi bili lepo plaćeni, peli su se na drveće i odatle svirali, sve po nagovoru gazde, on je uvek bio u pravu. Nisu imali svoje rajder liste, nisu zahtevali džakuzi iza bine, hteli su samo da pevaju.