Ja i moj staklenac (prvenac)

Krenem ti ja sa ćalom u svatove. Dobro, ne u svatove...ali tamo gde se bez kurca ne ide. Bilo mi je 10, i iskreno, interesovalo me da vidim, šta, ne znam, ali se moj ortak Pera hvalio da je on video. PRVI! A moj staklenac uvek bio bolji od njegovog, i veći, i tvrđi, i volele ga devojke, da gledaju, tad se one još nisu igrale sa dečacima, čak štaviše, mrzele nas.

Bilo je vrelo junsko popdne, negde oko 19:56. Znam, ćale propustio sport i vremensku prognozu na dnevniku Beograd 1 televizije. Reko je kevi da centrira točak, i vodi mene, jer guma kači kad skreće, pa se cepa, da ne pukne. A usput, pukla nam je i guma. Reče ćale, bolje sad, nego kasnije. Nisam ga razumeo.

Dođosmo mi tamo, kroz šumarak, sa drvoredom jasika, i razvaljenom kapijom ko da unutra nema ni kučeta ni mačeta. Pitah ćala što je tako razvaljena, kad reče, "takva je ona", mnogi kroz nju ulaze i izlaze, da se ne stigne ni na sekund zatvoriti.

Ušli smo unutra, a neka devojka nam je prišla, i rekla da sam ja još klinjo, da moram da čekam u kolima. Ćale je rekao da imamo zakazano, i rekao da nas odvede na sprat. Slegnula re ramenima, i promrmljala da neću ni umeti, a ja stvarno nisam znao ni gde sam, ni šta treba da umem...ali tu je bio ćale, pokazaće mi on prvi valjda.

Ušli smo u prvu sobu na spratu, a vrata su se sama otvorila. Unutra je bio neki čovek sa tetom još razgolićenijom od one što nas je dočekala. "Nije ovde", ćale je rekao, i odveo me u drugu sobu, broj 2. Na krevetu je bila kutija nekih balona, providnih, ali mi ćale nije dao da duvam, kaže "to tete duvaju", i blago se nasmejao pogledavši onu devojku.

Iz sobe iza izašao je jedan stariji čovek vidno nasmejan i raskopčanih pantalona. Pojma nemam ni danas šta je tamo radio, ali WC šolju nisam video. Otac ga je zagrlio, i viknuo, meni zauvek urezano u sećanju "gde si Stanoje Sunce ti ne jebem!" Sinulo mi je, pa to je Stanoje Glavaš!

Jedan od najlegendarnijih likova iz priča moga ćala. Ličnost nad ličnostima! Čovek sa najvećim gvozdencima na svetu. Čovek koji je kenjao u čizme svog zapovednika čete, i koji je sam pretuk’o pola kafane, levom rukom.

Izljubiše se, Stanoje je dao neki koverat teti u providnoj spavaćici, i krenusmo u kafanu. Tamo smo se zadržali do ujutru. Tako bar tata kaže, a ja sam zaboravio na vreme čim sam dobio staklenca Stanoja Glavaša. Nepobedivu mašinu među klikerima. Gorostas nad gorostasima! A i nije važno, majka je već bila spavala kad smo došli, a i za sve sam mogao da okrivim oca, jer, jelte bio sam sa njim.