Ja živim u inostranstvu, ali...

... nastavak rečenice uopšte nije bitan. On može biti banalan koliko i priče koje u kafani razmenjuju okoreli rakijaši sa upaljenim jetrama i užeglim mozgovima ili navareni tinejdžeri na nekoj klupi u parku. Pogađate, bitan je upravo prvi deo rečenice, tu se nalazi poenta i trijumf, činjenica da ON ili ONA živi u inostranstvu, tamo negde preko gde je sve do jaja. Ovo je omiljena sintagma mnogih (ne svih) naših gastosa koju besomučno koriste u komentarima na vesti iz mile im napaćene otadžbine ili jednostavno u razgovoru sa nekim tokom poseta istoj otadžbini. Nije bitno na šta se vest ili razgovor odnosi, da li je to neki događaj vezan za politiku, sport, kulturu, ekonomiju... komentar se može, ali ne mora ticati toga, bitno je da se stavi do znanja lokalnim komentatorima sa kakvim facama imaju posla.