Je l' sam plav/a oko vrata?

Леп летњи дан кад ништа не може поћи наопако. Телефон звони, јављам се.
-Ало, Јоргованка овде, Брано ти ли си?
-(Мајко Бранислава, што не пустих тебе да се јавиш...)-Не, Нена је. /молећив поглед ка истој тој мајци која се смеје и трчи у купатило, где се закључава и одврће туш/
-Је л ти мама ту сине?
-Тушира се. Можете звати касније /молимтемолимтемолимте учини ми ово, боже, ићу у цркву сваки дан ако треба, никад више нећу окретати слушалице у говорницама наопако/
-А па нема везе, нисам се ни с тобом дуго чула...
-Па како си тета Јорго?
-Ево, претисак, реума и срце су добро, пијем лекови. Ал ме горушица данима већ мучи, онако подригујем на сумпор, знаш оно, ти си имала пре десет година исто то, је л се сећаш?............... и бла бла бла............... и имам шуљеве............... А моја Весна дипломирала, географију, знаш?........ а баба Станка несретница, сад ће јој 40 дана, јеси чула?........... А кад ћете свратити?...... И тако у недоглед.
-Добро, да вам не правим рачун више, чујемо се неки други пут, хехе. (при помену рачуна чује се тутутуту)/јорГованка, јеси заслужила то име/ Мамаа, сам плава око врата?
-Ниси, што?
-Удави ме ова твоја тетка.