Jedan sasvim običan dan...

Aларм већ трећи пут звони... Устајеш за факултет (посао) и наравно лева нога је у питању али мислиш да то сујеверје нема везе и не верујеш у та пророчанства, баба-ванге, вештице и вампире. Док переш зубе чујеш звоно на вратима, ето и човека са торбом који се смеши: "Добро јутро комшија, имам пошту за Вас..." наравно рачун за струју, телефон... све честитка до честитке. Главу горе дан је пред тобом и биће боље. Излазиш из стана кад ето чуда, ето нама и коловође зграде: ,,Како сте ми овог јутра комшија? Ја само да кажем да нам је цркло светло у ходнику, лифту пукла сајла и неко је скинуо улазна врата тако да три црвене решиће проблеме..." Мислиш у себи ето шале ни од куд али нема назад плаћаш све и даље ништа не мења расположење. Све је савршено као и трчање за аутобусом, а и кад га стигнеш нема где да седнеш, па док ти гурају лакат под ребра у свом том надлактавању као амеба кроз масу прилази ти циганче и тражи за своју песму неки динар (пева наравно како традиција налаже ђурђевданску песмицу а кад му даш пар динара пева ти бис Љубу Аличића у више вокала) великодушно вадиш и дајеш му за његов репертоар пар динара да те не урекне, али ту мукама није крај ето и контроле а тек почео месец тај проклети први у месецу! заборавио си да продужиш маркицу... пишу ти казну и избацују те из аутобуса... када већ имаш јаку вољу да си преспавао дан или убио све те људе , прилази ти момак насмејан и каже: "Да ли идеш у позориште?''