Jedna noć u Beogradu

Tek što je sunce zašlo polako prilaziš nesigurnim korakom dvojici ljudi ispred sebe. Laknulo ti je što ih ima svega dvojica, očekivao si ih već tridesetak, namrgođenih, zamišljenih. U ruci nosiš torbu sa vodom, guaranom i sendvičem, u drugoj ruci stoličicu ( hoklicu ).
-Dobro veče dobri ljudi, i vi celu noć?
-Evo, kao što vidiš.
Zauzimaš busiju i sedaš. Gledaš na sat- 20:00.
Kreću priče, šta, gde, koliko. Trudiš se da se zbližiš s njima, mogu ti valjati u odsudnom času. Poneka šala, vic čisto da vide da si šaljivdžija da nisi neki mrgud.
Prilaze još trojica.
- Vi ste ovde već?- pitaju začuđeno
- Šta ćeš? Uz osmeh mu odgovaramo, ne očekujući odgovor.
- Uh breee, vrte glavom začuđeno i odlaze.
Ti ne veruješ da je tek 20:30, polako sedaš na hoklicu i smišljaš strategiju: "WC tamo, sigurnosni izlaz tamo, radi 1,2,3 i 4., oni će ovde, mi ovde..."
Polako počinju da dolaze. Sada vas je već dvadesetak. Ti se držiš svoje grupice, nadajući se da neće ispaliti. Razmišljaš o situaciji u kojoj si. "Ma biće sve u redu! Mora!!", tešiš samog sebe, "neće valjda biti tolike pizde da ništa ne daju..."
22:00, ljubazno smo zamoljeni da siđemo nešto niže niz stazu. Kažu, kvarimo im koncepciju. Atmosfera je i dalje na nivou. Optimistični smo. Već nas ima pedesetak. Ležemo po betonu, dobro je, još je topao od sunca prethodnog dana. Šalimo se, dobacujemo...
00:00 Ušli smo u novi dan. Trudiš se da budeš tiši, jer je dosta njih polegalo oko tebe. Na tvojih 30cm2 koliko imaš na raspolaganju uspevaš da sedneš i nađeš pozu u kojoj te ne bole noge. Smenjujete se na hoklici uz opasku:"Istekao ti žeton"
02:00 Kriza. Masa je utišala. Sad nas je već stotinak. U daljini se čuje neki pijani klinac: "Ja vam kažem,igraće finale Lige Šampiona Zvezda i Partizan, i pobediće ili Zvezda ili Partizan, igraće se u Barseloni i ja ću gledati". Opšti smeh, raja se polako budi. Dečko, od milošte nazvan Španac biva zatrakivan od starijih mangupa da i dalje priča.
Neki debeli pokušava da pocepa papirnu reklamu sa ograde i da je postavi na beton umesto čaršafa. Negde je zapelo
- Ajdeee
- Možeš ti tooo!! Za Srbijuuu!!
- Daj bolan, snima li ga neko??!! Bravoooo!!!- prolomi se pošto je najzad otkinuo.
04:00 Opet tišina. Mir. U neko doba podiže se masa, njih 200, stampedo krenu ka tebi. Ne znaš šta se dešava. Okrećeš se u smeru u kome i oni idu i shvatiš da ih je neko rosno zeznuo i da ćeš nadalje morati da stojiš. Osećaš se kao budala.
Sviće. Konačno je vidiš u svim svojim bojama. Oronulu i trošnu, ali ipak nekako "tvoju"... Marakana. Od blagajne te deli svega 30 metara. Ti si među prvima, ali masa je sve veća, tenzija raste. Još 6 sati do otvaranja blagajne. Neki debeli i neki kosijaner se zezaju u masi koji je prdnuo i koji od njih voli dečake. U početku je zanimljivo.
06:00 Uveliko je svanulo. Naklon kretenskog stampeda svi stojimo zbijeni. Ona dvojica smoriše više i Boga i narod. Dolaze dva kera, mužjaka, i jedan naskače na drugog. Opšti aplauz i podrška. Ovaj manji mu ne da, ovaj veći ga naskače i imitira pokrete parenje. Masa u ekstazi, da li će se uzeti.
07:30 Simpatična devojka prolazi pored stadiona uz opšte odobravanje mase, pesmica kreće: "Baci sisu da se igramo..." Glupo ti je da pevaš, a opet nekako smešno...