Južnoamerikanka
Otelotvorenje vlažnih snova ambicioznog sejača semene tečnosti. A kako i ne bi, kad je prosečna Venecuelanka vajana da ide bez gaća (eventualno neke tangice zimi), dok rendom Brazilki, u bilo kom položaju, bradaje uvek gledaju u pravcu spomenika Hristu Spasitelju, i to bez brusa.
Ta neka čokoladna boja zarađena na plažama Akapulka i čvrstina ženskih atributa stečena igranjem odbojke u pesku, odsustvo stida, te prisustvo ''uzmi sve što ti život pruža'' filozofije, bahanalije uzavrele karnevalske atmosfere i bodrenje fudbalske reprezentacije u toplesu, samo su početak fantazmagoričnih razmišljanja potentnog, teoretskog trsitelja sa ovih prostora. Od jedre pastirice sa pašnjaka Patagonije, preko zanosne švercerke koksa iz Bogote, do vudu-vračare-pripravnice sa Trinidada i Tobaga, sve on to pušta na rende u memljivoj sobi na neomalterisanom spratu mračnog vilajeta, na granici Kaluđerice i Bubanj potoka.
Srodiš se tako sa tim dalekim kontinentom i počneš da gajiš i neka osećanja prema pomenutom življu. Gledaš ih kako suze rone u meksičkoj tele-noveli, pa i tukidid tvoj suzu pušta nad kletom sudbom njinom, jer nije ni on od kamena. A tamo, vlasnik poljoprivrednog kombinata 5 para ne daje na njihovo bacanje pod noge, već slepo titra ocvalu ženu mu rospiju, koja se kreše sa nakupcem stoke ili trenerom trkačkih konja, svejedno.
A onda ti puste dokumentarac o krezubim beračicama koke sa padina Perua, ili Mamu Huanitu koja ne može da manevriše kukovima u kuhinji od 12 kvadrata dok kuva čili suljpa. Čuješ da je procenat zaraženih polnim bolestima na ovom kontinentu veliki, a stopa kriminala na granici sa anarhijom. Hoće umilno južnoameričko žensko čeljade da prsne biberov sprej u oči ili da kradom šikne omamljujući prašak u sangriju, i dok ti pitaš ''ko je upalio mrak'', ostaneš bez buđelara i, na šalterima opštine ''Stari grad'', mukom stečene putne isprave .
Ali tebe to ne brine, znaš da ćeš Južnu Ameriku videti samo u pinkovim serijama od 200 epizoda ili kad neki, što znaju, budu igrali lopte 2014.
Ne daš se pokolebati.
Gde smo ono stali? Pa da: glatka, brončana guza, bradaje k'o poklopac od tegle kornišona, kotrljajuće ''r'' dok ti viče: ''hebi me, hombrrre, porrrrr-fa-vorrrr'' i svršava u vodoskocima poput bolivijskih gejzira, držeći se obema rukama za tvoga serbskoga kalabastera, potomka buzdovana Kraljevića Marka i preteču američkog demokratskog pendreka.
- Jesi, keve ti Nevenke, grun'o štrokavu Cacu ganferku?
- Budi pošten pa reci da nije ista Larsa Rkelme?
Миле Бубрег · 16. jul 2013.
