Kad će da se smrkne, da polegamo

Večernji izlazak društva koje je u gotovo istom sastavu već više godina. Već se previše dobro znaju i nema iznenađenja. Vreme se sporo vuče, svi nešto ćute, smoreni. Bleje uz pivo, vrte okolo glavama ne bi li uočili nešto zanimljivo što bi ih trglo iz letargije. Konobar vešto nosi piće kroz gužvu, nema naznake da će prosuti tacnu na nekoga i tako malo razbiti monotoniju.
- Kad će da se smrkne, da polegamo – mlako konstatuje neko iz društva. Poneko se obazre na ovu rečenicu kratkim pogledom, pa po inerciji ispije gutljaj piva. Rečenica se izgubi u žamoru kafića i sve se nastavlja u istom, smaračkom stilu. Svima na licu piše da bi rado što pre okončali ovaj dan, ali neka nevidljiva sila kao da ih je prikovala za stolice i ne da im da odu. Kao da čekaju da se dogodi nešto senzacionalno, nešto za pamćenje.
Ali, ništa se ne dešava...