Kad ti se na glavu sruči čitav svet...

Ne, nije ovo (samo) pesma Riblje Corbe! Ovo je kompletno stanje duše, a i tela, bogami. To je ono kad ustaneš u 06:45, posle iz ko zna kojih razloga neprospavane noći (moguće da imaš nesanicu, a da i ne znaš da imaš ili da ti je komšija slao sina u vojsku, pa je lumperajka ispod tvog prozora potrajala do jutarnjih sati itd.). Napolju još uvek mrkli mrak (svanuće tek za sat i po, dva), u kući zima da se upišaš jer niko nije ložio vatru još od sinoć...
U polusnu se spremiš i na jedvite jade odeš u školu, pri čemu još i zakasniš na prvi čas, pa ako imaš sreće, pustiće te da prisustvuješ uz, naravno obavezne rituale tipa: ‚‚Nemoj da ti se ponovi!", ‚‚E, hajde ti sad blago meni na tablu, baš mi treba dobrovoljac!" i sl., a ako pak nemaš, isteraće te napolje da se malo još mrzneš u hodniku ili u školskom.
Na sledećem času profa smara o nekim samo njemu poznatim istorijskim događajima, dupeuvlakači neumorno rade, dok se tebi kapci sami zatvaraju i misliš ‚‚Kad li će taj veliki odmor...?" Konačno zvoni, i ti sav srećan potrčiš do pekare, kad ono - ostale ti pare na stolu jutros, pa ćeš morati ili da prosjačiš po odeljenju ili da se unapred raduješ maminom ručku, koji te kući očekuje...
Na sledećim časovima uspeš da popraviš ocenu (sa dvojke čak na trojku), neki profani te još malo smore (nije ti bilo dovoljno) i nađe se neki odeljenski kenjator da ti prepričava svoje doživljaje iz grada, u koji nikad nije izašao. Tako malo po malo, skupljajući negativnu energiju od ranog jutra, dočekaš i to zvono za kraj sedmog časa i sam kreneš kući (najbolji drug ti je, gle čuda, danas bolestan). Usput sretneš bivšu ljubav (samo ti on/ona fali), te se setiš nekih lepih momenata i bude ti na trenutak žao, ali već si stigao kući i ulećeš u kuhinju, gledajući prvo u lonac, pa onda u kevu. Kad ti tamo, a ono međutim! Umesto nekih mesnih specijaliteta, sačeka te neka posna boranija. Šmrljaš po tanjiru nekih desetak minuta i gunđaš u sebi. Taman kad pomisliš da ćeš posle ručka konačno moći na miru da sebereš sve utiske i da odspavaš malo, na scenu stupa inspektor Mama, ispitujući te o svemu do najsitnijeg detalja i pri tom držeći propoved o tvom aktuelnom ponašanju, počevši od toga kako ne znaš gde ostavljaš stvari, preko toga kako postaješ neodgovoran i ne učiš, pa sve do toga da će te ‚‚ti tvoji đavoli što slušaš" upropastiti i da počinje da sumnja da si upao u loše društvo. Posle predstave u vidu monologa, napokon ostaješ sam sa sobom. Ulaziš u sobu i zatičeš širom otvorene prozore i zavrnute radijatore (momentalno ti je jasno da je baba provetravala sobu). Sada ne znaš da li da izađeš napolje da se malo ugreješ ili da se jednostavno ubiješ, lakše je, a i izbeći ćeš sve što se nameračilo na tebe danas. Utom se pojavi i tvoj/a mlađi/a brat/sestra, da mu/joj napišeš sastav na temu ‚‚Jedan lep dan". Pošto oteraš jadno dete gde mu nije mesto, javlja se ćale sa onom antologijskom: ‚‚Što gubiš vreme džabe, bolje ti je uči nešto!"
Sada već ozbiljo razmišljaš o tome kako bi izgledalo tvoje oproštajno pismo i da li uopšte da ga ostavljaš. Polaziš u sobu i usput baciš pogled na ogledalo, prepadneš se, videvši prizor iz horor filma u obliku svog lica, pobegneš i misliš ‚‚Pa dokle, majku mu...!?"
Ni sam ne saznavši kako, dočekaš veče, sedneš za komp. (pa kud puklo da puklo), pravac www.vukajlija.com, opišeš lepo celo sranje koje te prati čitav dan, i napiješ se minusa...