Kafićuša

- E, jel blejimo večeras u kraju?
- Naravno, isto mesto, isto vreme. Što pitaš kad se to podrazumeva?!
- Ma onako, hteo sam jednu malu da pozovem, dogovaramo se danima da se vidimo a ja sam bez keša pa je ovo dobra prilika?
- Ma slobodno. Nego jel je znamo?
- Ma ona mala Kaća. Važi. Vidimo se.
- Au pa gde nju nađe da zoveš, ona je skroz u drugom fazonu, nema kafića u kojem nije bila. Ne bleji uopšte ovako po kraju. Prava kafićuša. Želi da bude viđena, stalno sa drugim likom, nikad piće sama nije platila, a dečka kao nema.
- Daj, ne zezaj. Deluje baš fino i neiskvareno. Ne izgleda mi kao da je iz takve priče.
- Tebra, ljubi te brat. Ja sam nju ranije cimao, nisam imao nekog da mi kaže ovo što ti pričam, i jedva se nateram da odem u kafić, skupim kintu za dva pića i noćni, dođe konobar, "izvolite", ja kao da se ne klošarišem kažem u sebi da neću pivo i naručim dve Koka Kole, i odjednom Kaća dobacuje, "i meni dve Koka Kole", a ja tebra nisam mogao da verujem. Vraćali se pešaka gajbi.
- Au, ništa onda, zvaćemo ove naše divljakuše iz bloka.
- To ti pričam.