Kao na sahrani

Rođendan, svadba, punoletstvo, nebitno, povod za okupljanje je i više nego radostan i treba da se proslavi. Svi koji bi trebalo da su tu su već zauzeli svoja mesta, prošao je period zagrevanja, ljudi uglavnom po prirodi veseli, ali kurac poštovani gledaoci. Nešto fali.
Pojavi se u prostoriji neka neobjašnjiva sila koja drži dupeta na stolicama i međ' raju dospe crv smora koji se hrani svakom aurom po malo. Muzika gruva, sve je kako treba da bude,ali ljudi sede i gledaju se bledo. Pre nego što to bilo ko shvati, crv se toliko naždrao da je izrastao u smor, ali ne običan smor,smor biblijskih razmera koji polako uništava i onu poslednju želju u čoveku da se proveseli. Cela situacija polako počinje da podseća na opelo, ono kad se svi skupe oko pokojnika, pognu glave i mole se za njegovu dušu.

- Kako bilo sinoć kod Pekija na rođendanu?
- Ćuti, ne pitaj. Ja stigao negde na pola žurke, uđem lepo k'o gospodin čovek, kad imam šta i da vidim: niko nije na nogama sem konobara, sede onako i gledaju se kao da su upravo videli rođenu kevu u ulozi Snežane u midžet porniću, di džej se uživeo u ulogu, baca se za onom miksetom kao epileptičar kad mu uperiš svetiljku u oči, katastrofa. Veselije je na sahranama, jebeš mi mater.