Karaoke-kamikaza

Dve japanske reči - jedna, ne obavezno japanska, budala. Samoubica sa mikrofonom, često i iz baš vašeg socijalnog kruga, koji je par trenutaka ranije i okuražen sa 4-5 na eks popijenih piva konačno pomislio dume da peva i tako prijatno veče uz omiljenu zabavu nacije iz "Zemlje Izlazećeg Sunca" pretvorio u incidentnu situaciju sa upaljačima, pepeljarama, kriglama i, uostalom, svime ostalim što se u datom trenutku prisutnim žrtvama moglo naći pri ruci.

Jer sigurno ste se i vi, dragi moji čitaoci, barem jednom našli u prilici da, ako ne učestvujete u njemu, onda makar prisustvujete pomenutom hepeningu i pevačkim blamovima (čast izuzecima) koji su, prirodno, sastavni deo istog. No, to je fun deo čitave priče, pogotovo ako je tu prisutno neko žensko čeljade kojem je bitnija vaša namera nego tonalitet. Razume se, ima i onih debila koji su tu došli da pokažu svoje glasovne sposobnosti (šta god to značilo) i koji će se kasnije kući ponosno uputiti sa zasluženo osvojenom majicom Caffe Danguba - Kralj/Kraljica Karaoka i kuponom za 2 domaća piva, idemo na na 3, ali ne govorim ja ni o njima. Govorim, naime, o onim teškim antisluhistima međ' rasom nas homo-sapiensa kojima su najviši vokalni dometi bili vrištanje za sisom iz perioda kad su bili bebe, odnosno horsko urlanje glasovite numere "Pjano daj gol" na utakmici izmeđe Čukaričkog i Zvezde pre sto sezona. Bilo 2:1 za Čuku, bajdvej.

Elem - izopštiti iz društva. Barem kada su karaoke u pitanju...