Kada je u pitanju rok muzika, najviši stadijum slušanja se dostiže, na primer, slušanjem Pink Flojda, Dorsa, i te ekipe. Svi mogu da slušaju Bon Džovi, Ganse, pa i Metaliku, samo pravi rokeri slušaju Pink Flojd i Dorse.
Ista priča je i kada je u pitanju domaća narodna muzika, a najviši stadijum slušanja je - Kemal Malovčić.
Većina može da sluša narodnjake i da u tome uživa, ali samo najzagriženiji folkeri vole Kemala. Naime, potrebne su iscrpne analize i brojna slušanja, kako bismo ovog bivšeg hodžu, vrlo specifičnog glasa, shvatili i/ili zavoleli.
Pre svega, doći ćemo do zaključka da niko nije u stanju da peva i pesme tipa "Tek tek" i pesme tipa "Rekla si mi da ne voliš zimu", a ta pri tom obe sorte zvuče vrhunski.
Drugo, i najvažnije, je nemogućnost imitiranja Kemala Malovčića. Koliko god upečatljivih boja glasova (Sinan Sakić) ili vokalnih raspona (Ljuba Aličić) bilo na ovim prostorima, uvek će se naći neko ko može u potpunosti da ih skine. Ali Kemalov, reklo bi se "običan" bariton - ne može niko, upravo zato što je običan.
Običan ali poseban, u tome je magija.
I njegova ženska verzija- Šemsa. +