Kemal Malovčić

Када је у питању рок музика, највиши стадијум слушања се достиже, на пример, слушањем Пинк Флојда, Дорса, и те екипе. Сви могу да слушају Бон Џови, Гансе, па и Металику, само прави рокери слушају Пинк Флојд и Дорсе.
Иста прича је и када је у питању домаћа народна музика, а највиши стадијум слушања је - Кемал Маловчић.
Већина може да слуша народњаке и да у томе ужива, али само најзагриженији фолкери воле Кемала. Наиме, потребне су исцрпне анализе и бројна слушања, како бисмо овог бившег хоџу, врло специфичног гласа, схватили и/или заволели.
Пре свега, доћи ћемо до закључка да нико није у стању да пева и песме типа "Тек тек" и песме типа "Рекла си ми да не волиш зиму", а та при том обе сорте звуче врхунски.
Друго, и најважније, је немогућност имитирања Кемала Маловчића. Колико год упечатљивих боја гласова (Синан Сакић) или вокалних распона (Љуба Аличић) било на овим просторима, увек ће се наћи неко ко може у потпуности да их скине. Али Кемалов, рекло би се "обичан" баритон - не може нико, управо зато што је обичан.
Обичан али посебан, у томе је магија.