Ubedljivo najljigaviji muzicar u istoriji muzike. Uglavnom svira soprano-saksofon, (inace, u pravim rukama veoma kul instrument), ali iskljucivo koristeci ciste, jasne, skolovane, nemastovite, ubudjale, umiljavajuce melodije koje u trajanju nota nikada ne prelaze cetvrtinu, a vrhunac kreativnosti mu je da doda lagani, ljenkav vibrato na kraju svake note. Kao da mu sve to nije bilo dosta, na krv se zamerio dzez komuni kada je "obradio" cuvenu pesmu Luisa Armstonga "What a wonderful world", tako sto je preko inace neizmenjenog originala nasnimio svoje baljezgarije. Obavezan na plejlistama u starackim domovima, otmenijim cekaonicama, bezukusnim restoranima i kaficima i kao pozadinska muzika za liftove, supermarkete i robne kuce.
Jedina stvar ljigavija od njegove muzike je njegov izgled; uvek sa finim osmehom na opusteno neobrijanom licu i frizura a-la Lidija Vukicevic.
(Bilo koja grupa ljudi sa koeficijentom ukusa za muziku preko 0,001% ulazi u kafic i prva stvar sto cuju je Kenny-G kako tiho, neumetljivo svira na CD-u u pozadini):
-E, 'ajmo negde drugo...
Minus jer mi se sviđa onaj instrumental. :)
Inače, verujem da je gore navedeno istina s obzirom na tvoju profesionalnost. :0