Ko popa ne poljubi u ruku, popadiju će u dupe

Да је Валтазар Богишић кобјашњавао теорију државе и права, а не толико грађанско право, он би овом лаконском реченицом сабијо сва писанија и ученија о структури норме од Цицерона па на овамо.
Правна норма у себи носи правило понашања, такозвану диспозицију, на пример, "сви морају да плаћају порез, сем ако не живите у Србији". То је дакле, диспозиција. Уколико се неко не придржава диспозиције, она му следи санкција. Пример: "Ко не плаћа порез казниће се казном том и том." Дакле сабијено, ко попа не пољуби у руку, попадију ће у гус'цу.
Некоме би ово тешко пало, али постоје људи који имају тај римџоб фетиш, па се редовно хватају за муда кад виде попа.
Ова дивна реченица на многаје начине кобјашњава и обавезу поштовања правила, правних норми, заправо она чини есенцију духа српског правног поретка, јер антиципира просечног србина који од случаја до случаја понекад неоправдано поседује правни субјективитет и правну способност, попут рецимо деведесет процената женске и мушке популације на нашој естради која себе назива естрадним уметницима (некаква ендемска врста прим. аут.) и старлетама( за њих је скоро апсолутно утврђено и емпиријски доказано да тај појам представља еуфемизам за квазиелитну курву, прим. аут) који би рецимо у неким другим неправедним друштвима из предходних епоха имали статус оруђа које говори, као људе који вечито хоће да заобиђу незаобилазна правила. Ипак, због чега је ова изрека заиста суштинси важна? Због путеног пољупца упућеног попадијином дукату, помислићете, али наравно у праву сте. Мазохистички однос Србина према санкцији је управо кључ непоштовања правила, јер казна га задовољава, али га заобиђено правило без казне ложи три пута више, скоро ко попадијино дупе.