Koliko para toliko muzike

Novi hit u fudbalskom savezu. Ako hoćeš da pevaš, plati.

Ko god da osvoji titulu Zvezda ili Partizan, proćiće kao političari. Dve opcije, jedan pobednik, a u Evropi stereo šamaranje. No, u tom brlogu od lige pozitivna stvar su navijači. Ne oni nabijači na baklje, pesnice i leptiriće. Oni drugi. I oni pevaju. Decenijama prozivaju jedni druge. Normalna stvar. Mi njih, oni nas.

Ljudima iz saveza zafalilo novca za malterisanje taštine kuće u Meljaku i obnovu svastikinog arteškog bunara u Mrčajevcima pa su došli na ideju novog modnog hita. Ko peva ode mu kita. Milsim, kinta. Jebe se njima što je to samo navijačka euforija, ko će platiti veštačku oplodnju komšijine krmače? Gps na njihovim novim mercedesima je od 2011. Bruka. Euro skače, pa i cene nameštanja utakmica, a i izbori se bliže. Treba odštampati zaokružene listiće. I naručiti pragnjetinu za proslavu. A vi navijači, pevajte o ljubičicama, proleću i slično.

- Nema više navijačkih pesama!
- Samo one koje prozivaju?
- Ne! Svih u kojima se spominje: klub, suparnički klub, Tole, Toletova majka, Toletov golf klub, igrači, crni igrači, beli igrači, majke igrača, uža i šira familija igrača, ode radosti golu, promašaju i slično.
- Pa šta da pevamo?!
- Ima ona fina pesma jedna.
- Koja?!
- Šuma blista, šuma peva... Znate već. Za to ćemo vam progledati kroz prste jer se implicitno vređaju meda i zeka!